МАКЕДОНСКА ИСТИНА против пропаганде

  Иван Степанович Јастребов   (рус.   Иван Степанович Ястребов ;  8. фебруар   1839  —  Солун 20.јануар   1894 ) је био  руски  дипломата, историчар,  етнограф  и археолог; био је конзул у  Скадру ,  Призрену ,  Јањини  и  Солуну . У Призрену је службовао у периоду 1870—1876. и 1879—1886. године. Својом дипломатском активношћу штитио је Србе на Косову од албанског притиска и исељавања, што је заиста његова велика заслуга. Са друге стране, његов дипломатски задатак (sic!) био је да заступа тезу о српском карактеру македонског становништва*1. Јастребов је, у спровођењу ове руске политике у Македонији (а не својих и објективних ставова, као што показасмо*1), по овом питању објавио неколико радова*2, али је и посветио и добар део своје дипломатске активности овом питању.  Све ово нам говори да се радови и дела  етнографског карактера овог руског политичког посленика не могу узети као озбиљан извор и озбиљан научни труд, пошто је у питању наложена и, да тако кажемо, дипломатски "финг

"СЛАВА" КАО ОБИЧАЈ НЕ САМО СРБА, ВЕЋ И БУГАРА И МАКЕДОНАЦА. Порекло обичаја  (проширено) Тема данашње објаве је обичај "слава". Откуд слава у Македонији? Већина људи не зна где је и када настала Слава као обичај. Сви знају да одвајкада њихова породица слави ову или ону Славу. У Србији говоре да само Срби славе "славу" и да слављење "славе" аутоматски значи да је човек, породица или народ српски. Када питате некога из Србије ко је код Срба смислио обичај слављења Славе, као из топа добијате одговор - Свети Сава! (1176 - 1236). И заиста, српска историографија и етнологија, име светитеља Саве најчешће спомиње као установитеља тог обичаја. Свети Сава установио, по њима, значи, обичај је српски. И што се тиче установљења и популаризације овог обичаја светим Савом, ми се са тиме свакако можемо сложити. Међутим, о настанку и самом пореклу овог обичаја мало се ко пита. Шта је истина? Оно што се зна о пореклу Славе као обичаја у Срба, јесте да се у српски

Отац Кирил Тетоец - Пејчиновић (1771  -  1845) био је поборник и борац за увођење народног (македонског) језика у богослужење (проповеди и поучну литературу) у времену када је започео процес буђења успаване националне свести Македонаца и Бугара и када је Македонијом у духовном и културном смислу доминацију имало грчко словенофобно високо свештенство, постављано уз помоћ Турака из Цариграда, због чега су познатији под именом "фанариоти" (по Фанару, области у Цариграду). Пошто су, услед симбиозе са турско-османском влашћу, имали скоро потпуну власт над целим друштвеним животом тог дела турске империје и држали све тадашње образовне институције у својим рукама, њихова тежња била је да потпуно потисну националну свест балканских народа и да им наметну грчку националну свест, због чега се посебан напор са њихове стране улагао у елиминисању словенске писмености на територијама које су јуриздикционо руководили. Овакве тежње ишле су до брисања и физичког уништавања словенских натпис

 Често смо имали прилике да слушамо од разних националистичких идеолога и квазипознаваоца како су специфична македонска презимена са завршетком на -СКИ (тачније -О(В)СКИ/-Е(В)СКИ) једна новотарија коју су измислиле титоистичке власти после Другог светског рата, како би и на тај начин, дале нови белег новој нацији, коју су, како ови нацио-идеолози тврдише и још увек тврде, "измислили". Па још, као доказ својим сомнабулијама, приказују фотографију једног споменика из периода између два светска рата, на којем је покојник означен презименом са завршетком на -ИЋ (погледати фотографију), па закључују - ето! доказ да су у Македонији сви људи раније били са презименима на -ИЋ, а да су комунисти измислили презимена на -СКИ! Међутим, ми бисмо рекли и много више од овога: у Македонији су скоро сви житељи словенског језика били са презименима на -ИЋ пре Другог светског рата! Како, рећи ћете? Лепо, били су приморани! Тадашња власт је већ 1912 године приморала све житеље Македоније да мора

Стојан Новаковић   ( Шабац ,  1. новембар   1842  —  Ниш , 4/ 17. фебруар  или 5/ 18. фебруар   1915 )   био је један од најзначајнијих српских интелектуалаца и политичара друге половине 19 века. Оба вљао је неколико високих државних функција. Био је председник  Министарског савета Краљевине Србије  у два наврата (1895-1896, 1909), а такође је служио и као министар (разних ресора) у неколико влада. Као дипломата, био је посланик  Краљевине Србије  у  Цариграду ,  Паризу  и  Петрограду . Бавио се  научним  истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као  филолог , проучавао је  српски језик  и  историју српске књижевности . Као  историчар , проучавао је правну и друштвену  историју српског народа . Као  књижевник , писао је песме и прозна дела, а бавио се и преводилачким радом. Био је председник  Српске краљевске академије  (стари назив Српске академије наука и уметности) од 1906 -1915 године. Оно што је за нас важно, јесте ангажовање Стојана Новаковића у Македонији. О

19 фебруара 1912 године Србија, Грчка и Бугарска склапају договор о подели Македоније, под паролом ослобађања "браће" од Турака. Међутим, шта кажу поједини српски интелектуалци и политичари из тог времена? Да ли је Македонија ослобођена или окупирана. За овај договор везано је неколико занимљивих чињеница: - По сведочењу Александра Белића*, Николе Пашића* и председника бугарског парламента, С. Данева*, Србија и Бугарска су направили савез 1912 године о подели Македоније, јер су сами Македонци решили да формирају своју државу, па да се тај процес спречи. - Грчка је први пут у својој историји завладала македонском земљом, иако су у јужној Македонији Грци били занемарљива мањина. - Договор између три државе, Србије, Бугарске и Грчке предвиђао је могућу самосталност, аутономију Македоније, међутим, пошто интересима ни једне стране то није одговарало, решено је да се то занемари и пређе ка подели земље. - Споменута "аутономија Македонија" била је парола којом се у рат пр

  ДА ЛИ ЈЕ МАКЕДОНСКИ ЈЕЗИК - СЛОВЕНСКИ? (На захтев пријатеља, још једном објављујем) Многи олако говоре о овој теми, мислећи да о њој знају све, а, заправо, не знајући ништа. Најчешће се као мерило за класификацију неког језика узима порекло речи које су у њему најприсутније, на основу којих се неки језик сврства у ову или ону групу. Тако, за македонски језик (савремени, не древномакедонски) се каже да је то словенски језик, тј да спада у словенску језичку групу. То заиста јесте тако. Међутим, да ли је баш то једино веродостојно мерило? Наравно да није. Једна од најособенијих обележја одређене групе језика јесте граматичка међусобна сличност, која их сврстава у једну категорију. На пример, сви словенски језици имају падеже, осим македонског (и бугарског). Сви су словенски језици синтетички, осим македонског, који је аналитички (као и бугарски). У македонском, осим ових главних особености, постоји и таква појава као што је члановање именица, и то у три облика (човек-от; човек-ов; човек