МАКЕДОНСКА ИСТИНА против пропаганде

1) Византијски историчари и хроничари , Јован Ефески, Јован архиепископ Солунски (аутор "Чуда светог Димитрија Солунског"), Константин Порфирогенит и други, говоре о насељавању Македоније од стране 8 словенских племена,  и прецизирају (Јован Ефески, "Чуда...") да су дошли са именом "С(к)лавини" и да овај народ није имало другог народног имена, осим тог, што ће рећи да се нису називали Србима или Бугарима, већ су представљали посебну грану словенства. Не постоји ни један једини историјски документ пре српског средњевековног освајања Македоније (крај 13 века), који назива словенску популацију Македоније - Србима!  2) Обичај "слава" настао је у Македонији (први пут забележен у Охриду 1018 године, према византијском историографу, Јовану Склици -  Ioannis Scylitzae Synopsis Historiarum), и после се, преко Охридске Архиепископије највероватније, проширио по Бугарској и Србији. Осим Срба, имају га, како Македонци, тако и Бугари (у целој Бугарској сл

Са овим интернет чланком настављамо са објављивањима дипломатских и обавештајних извора великих држава, као и путописа о етничкој припадности и идентитету Македонаца у периоду Првог светског рата.  Овај чланак ће се бавити француском дипломатском и обавештаном преписком о овом питању. Почињемо са романом "Јанко" (Yanko) француског писца Мишела Мерлеа, написаног 1928 године, који га је написао на основу својих сећања са пробоја Солунског (Македонског) фронта. "Газда мале плаве посластичарнице ми је рекао јуче:  'Ја нисам ни Грк, ни Србин ни Бугарин. Ја сам Македонац'. Он није први који је исказао ово национално убеђење." У мемоарима француског војника руског порекла, Владимира Ивановича Лебедева, који је ратовао на Балканском ратишту током Првог светског рата, наилазимо на описе становника са људима из Македоније (Егејског дела Македоније, која је 1912 године потпала под Грчку): "- А они, упитах показујући на другу децу која су нас окруживала. - Они у ис

Недавно сам на интернет пространству наишао на сличицу где се наводно цитира изјава светог Владике Николаја, у којој он, наводно, говори следеће: ”Нисам ја учио ни Црногорце ни Македонце да србују. Ми у Србији учили смо се србовати од црногорских песника и витеза. А Македонци су Старосрби, са вером, обичајима и дијалектом наших заједничких српских предака. Ми смо несравњено више један народ него Пруси, Швабе и Баварци, који се зову једним именом Немци. Јер Пруси и Баварци различити су и по вери и по језику и по историји. Међутим ми смо једно и по вери и по језику и судби и мучеништву”. —Свети Владика Николај " Наравно, реч је о својеврсном фалсификату, што ме је понукало да напишем овај чланак. Наиме, као што сам већ у свом уводном чланку (чланак "Зашто сам направио блог?") говорио, одрастао сам у једном бурном времену, времену распада једног система који је функционисао на основама марксистичког интернационализма и, иако је се био представљао као систем поштовања етнич

Од историјских сведочанстава и докумената о Македонцима као посебном народу, посебан значај имају страни дипломатски и обавештајни извори, који су изузетно објективни, јер су се користили, не за јавно иступање и пропаганду, већ за унутрашње геополитичко информисање одређених дипломатских кругова и стратешко позиционирање у односу на одређени простор ка којем одређена држава испољава интерес.  Од многих страних дипломатских и обавештајних извора, посебно су нам занимљиви британски, из којих дајемо неколико занимљивих извода.  ИЗВОДИ ИЗ БРИТАНСКИХ ИЗВЕШТАЈА У тајном извештају из 1912 године, британско Министарство спољних послова житеље Македоније класификује на следећи начин: Македонски Словени - 1 150 000 Турци - 400 000 Грци - 300 000 Власи - 200 000 Албанци - 120 000 Јевреји - 100 000 Роми - 10 000 Овде видимо да британско министарство не користи изразе "Срби" или "Бугари" за становништво словенског језика Македоније, већ их "одваја" од ова два етничка к

 Име "Бугарин", које се користило као један вид*1 (сиц!) етничке ознаке у Македонији, забележено је у њој први пут у 11. веку и користило се све до 20. века . Ово име, које су користили Македонци током своје историје, изазивало је, како разне контроверзе, тако и озбиљне историјске последице, грандиозних размера за један мали народ, какав су Македонци, тако да оно захтева посебан историјски осврт и разјашњење његове појаве и значења.  Бугари су други, после Срба, по бројности, народ словенског језика Балкана. Простиру се на територији јужно од Дунава до Егејског мора и од Црног мора на истоку до Старе Планине и Родопа на западу. На Балкану и широм света има их укупно око 9 милиона. Говоре јужнословенским језиком.  Етногенеза овог народа изузетно је занимљива. Званична историјска доктрина у Бугарској говори о туркијском*2 народу Бугара*3, који се крајем 7. в.н.е. досељава на Балкан и који овладава територијом на којој већ живи словенски народ, односно, група, савез словенских п