ИМЕ "БУГАРИН" У МАКЕДОНИЈИ И СВЕ ЊЕГОВЕ КОНТРОВЕРЗЕ. НАСТАНАК И ИСТОРИЈА.
Име "Бугарин", које се користило као један вид*1 (сиц!) етничке ознаке у Македонији, забележено је у њој први пут у 11. веку и користило се све до 20. века . Ово име, које су користили Македонци током своје историје, изазивало је, како разне контроверзе, тако и озбиљне историјске последице, грандиозних размера за један мали народ, какав су Македонци, тако да оно захтева посебан историјски осврт и разјашњење његове појаве и значења.
Бугари су други, после Срба, по бројности, народ словенског језика Балкана. Простиру се на територији јужно од Дунава до Егејског мора и од Црног мора на истоку до Старе Планине и Родопа на западу. На Балкану и широм света има их укупно око 9 милиона. Говоре јужнословенским језиком.
Етногенеза овог народа изузетно је занимљива. Званична историјска доктрина у Бугарској говори о туркијском*2 народу Бугара*3, који се крајем 7. в.н.е. досељава на Балкан и који овладава територијом на којој већ живи словенски народ, односно, група, савез словенских племена. Током времена, азијски Бугари се утапају у словенско море, прихватају словенски језик, али остављају свој народни назив - Бугари, који постаје ознака целог тог, сада већ мешаног, народа. Према бугарској историографији, процес мешања је завршен већ у 9. или 10. веку, прихватањем хришћанства и проглашењем "старобугарског језика"*4 за "званични језик у тадашњој бугарској држави кнеза Бориса".
Оваквим синтетизационим процесом бугарска историографија објашњава постанак бугарског народа, којег су главне компоненте Словени, туркијски Бугари и староседелачки Трачани, са којима су се Турко-Бугари и Словени такође измешали.
Још једноставније речено, име "Бугарин" настало је услед мешања Словена са првим, туркијско-азијским Бугарима и тако се проширило у Бугарској и постало бугарским националним називом.
Тада се поставља питање, да ли су туркијски Бугари наметнули у том периоду своје име и у Македонији?
Познато је да је током средњег века Македонија у пар наврата била делом Бугарске. Напре, под управотељем са туркијско-монголском титулом хан*5, а потом кнез, Борисом Први (владавина 852-889), који овлађује њеном скоро целом северном половином, добијајући је као поклон од Византинаца, а тек његов син, Симеон (893-927), који је и добио, признату Византијом, титулу цара, овладава целом Македонијом, осим града Солуна. За некога би ово потпадање Македоније под средњевековну Бугарску био довољан доказ да каже да су се и у Македонији спровели исти они синтетизациони процеси који су се већ одвили у Бугарској, те да су се Словени у Македонији такође "измешали" са азијским Бугарима и почели користити одредницу "Бугарин" да означе своју националност. Међутим, оно што треба истаћи јесте то да је Македонија, како у време хана/кнеза Бориса, тако и у време бугарског цара Симеона, у тој држави имала аутономан статус и да их је Бугарска добила као поклон од Византије, те самим тим, већег туркијских Бугара у њој и није било*6. Осим тога, Симеонова држава била је заиста велика и захватала је територије целе данашње Бугарске, целе Македоније (како данашњег грчког и бугарског дела, тако и Републике), Албаније, Србије (до Дунава), Црне Горе и пола Босне и Херцеговине и дела Далмације. У таким условима, рата и ширења територије, популисање бугарског азијског народа у Македонији био је немогућ.
За разлику од њега, Симеонов син, Петар имао је веома нестабилну власт и није успео да одржи своју владавину, те су његове синове узели Византијци као таоце, а њега свргли. Након што је успео некако да поврати власт, устанак су подигли македонски кнезови, синови кнеза Николе: Самуил, Давид, Арон и Мојсеј. Они су формирали, не туркијско-бугарску, већ словенску државу у којој су Словени Македоније били језгро државе и главни елемент исте.
Откуд онда назив "Бугари" међу Македонцима?
Рекли смо да су у Македонији подигли (969 године) устанак синови локалног властелина Николе. Након извесног времена, између њих се издигао само Самуило, који је створио огромну државу, која је, као своје језгро имала целу Македонију, а која је потом укључила и добар део Бугарске, те данашње територије Србије, Црне Горе, Далмације, Босне и Херцеговине, као и половине Грчке и Албаније. Како би стекао међународно признање, Самуил је узурпирао бугарску круну и прогласио се бугарским царем, правећи формални континуитет са претходном бугарском царевином, пошто је, осим Цариграда, једино још она имала признати статус царства.
Након пропасти Самуиловог царства, 1018 године, византијски император Василије Други потврђује Цркву коју је основао Самуило у Охриду и Преспи (Охридску Патријаршију/Архиепископију), али је дерангира на статус архиепископије, чувајући јој све територије које је имала, а које су се у великој мери поклапале са територијом Самуиловог царства. Истовремено, по тадашњој византијској/ромејској традицији, Василије је територије које су претходно припадале Самуилу, претворио у тзв "тему", тј. византијску/ромејску административну област, а по инерцији, пошто се Самуил позвао на континуитет са Бугарском, назвао ју је "тема/област Бугарска". Таквим његовим потезом сви су житељи те, сада већ византијске, теме/области: Македонски Словени, Срби, Власи, Албанци итд., за Византијце постали - "Бугари", јер Византијци су, у складу са њиховим обичајем, све житеље једне државе или области поистовећивали са називом те државе или области. 
Тако, први пут у историјским документима, житељи Македоније бивају названи "Бугарима" у 11 веку. Као слику тога, споменућемо дело великог оца Цркве, Теофилакта Охридског, Охридског Архиепископа, који је у своме "Пространом житију светог Климента Охридског", говорећи о народу којем је св. Климент припадао, житеље Македоније назвао "Бугари". Међутим, да је заиста реч о поистовећивању са називом области, а не правој етничкој ознаци, говори и проста чињеница да је сам он, будући Грк по националности, у истом делу, и самога себе назвао Бугарином.*7
Дакле, са именовањем области/теме - Бугарска" од стране цара Василија Другог, званично почиње оваква традиција именовања њених житеља - "Бугари".
Тако, овакву номенклатуру срећемо и код следећих аутора: Михаил Псел (11 век), Михаил Аталијат (11 век), Никита Хонијат (12 век), Теодор Скутариот (13 век), Георгиј Акрополит (13 век), а можемо споменути и Андроника Палеолога, који крајем 13, почетком 14 века поклања Охридском Архиепископу псалтир, спомињући "Бугаре" у Охриду.
Међутим, временом долази до еволуције овог појма код Византинаца. Пошто се временом за своју самосталност изборила и Србија, која формира почетком 13 века краљевство и самосталну Цркву и излази дефинитивно из византијске теме "Бугарије/Бугарске", Византијци/Ромеји почињу израз "Бугари" користити у значењу "Словени", "словенски народи".
Као илустративни доказ томе, навешћемо дело познатог Охридског Архиепископа, Димитрија Хоматијана (савременик светог Саве Српског), који у своме "Кратком житију светог Климента Охридског" за светог Климента каже: "Овај наш велики отац и светилник Бугарске био је по роду од европских Миза, којег народ*8 обично зна и као Бугари". Овде напомињемо да је аутор употребио чак два назива за народ од којег потиче свети Климент: европски Мизи и Бугари. Мизи су старо балканско племе које је живело у Подунављу, области за које су Византијци/Ромеји веровали да су из њих нагрнули Словени, те су отуда све Словене и назвали "Мизи".
Можда би неко помислио: добро, али ако су и користили погрешан назив за Словене - Мизи, онда назив "Бугари" мора бити ужа, тј. национална/етничка одредница тих Словена о којима Хоматијан пише?
Нека продужетак Хоматијановог "Кратког житија светог Климента" да одговор сам за себе:
Овај цитат јасно показује да су за Хоматијана изрази "Мизи" и "Бугари" били ознаке за све Словене, а не Миза и Бугара у етничком смислу. Иначе, како објаснити да он говори да су Мизи и Бугари запосели целу Панонију (добар део средње Европе), Илирик и Далмацију (скоро цео Балкан) и Македонију, осим ако није говорио о насељавању Словена? Одговор који је јасан сам по себи.
Ако неко још има недоумицу поводом овога, навешћемо још један необориви факт - у свим словенским текстовима написаним у Бугарској до 12 век, нигде и ни на једном месту не можете наћи да се словенски језик Бугарске назива - бугарски језик! То значи да ни у самој Бугарској, до 12 века најмање, само словенско становништво није прихватило бугарско име и назив и није се идентификовало са њим, те је стога и одбијало да свој језик назове "бугарски", а камо ли у Македонији, у којој сами турски Бугари никада нису били насељени у значајнијем броју! Ни сами Бугари у овом периоду нису се називали Бугарима. Из овога се може извести још и тај закључак да јединствене бугарске нације нема до 12 века у самој Бугарској и да је тврдња о њеном постојању још у 9 и 10 веку ништа друго до лаж.
У времену турске владавине продужио се тај обичај. Улогу једине образовне институције у Македонији имала је Охридска Архиепископија (996-1767), чији су многи, како поглавари, тако и епископи, били грчке националности, па су, наравно, по инерцији наставили грчку односно византијску традицију употребе израза "Бугарин" за словенске народе (иако пре свега за оне међу којима су највише радили и имали највише утицаја). Оваква ситуација се додатно заоштрила након укидања Охридске Архиепископије 1767 године, укинуте услед грчких фанариотских сплетки, чиме они, фанариоти, у Македонији добијају готово потпуну духовну и, чак, световну власт због изузетних односа са Турцима (Грци су имали изузетан утицај на Отоманску империју због својих трговачких веза, те су за Турке представљали огроман дипломатски ресурс, а уједно стекли небројене повластице унутар Империје).
Услед својих планова за хеленизацијом негрчког становништва, и изразито арогантног става у односу на њих, они су врло обилно користили израз "Бугари" за житеље словенског језика, са којима су имали највише додира. Осим тога, познато је да су сковали један, распрострањени међу Грцима, увредљив израз, "хондрокефалос вулгарос - дебелоглави бугари", који се користио и за Србе.*9
Генерално, овај израз се проширио на народе који су били под силним грчким утицајем, посебно у Македонији, где су Грци и фанариоти сконцентрисали свој утицај. Како су ови имали велики утицај у друштву, живели су у градовима и представљали дуги низ година "елиту", за њих је израз "Бугари" добио и негативан призвук и почео означавати сељачко, необразовано становништво словенског језика, нешто далеко од "елитних Грка".
Из свега реченог, постаје јасно да је и македонски сељанин, под утицајем грчког клира који је запосео цркве и манастире по Македонији, али и трговачких организација и школских установа које су, уз благослов Турака, држали Грци, и сам почео користити израз - "бугарин", али, наравно, не дајући му никакву етничку ознаку у ужем смислу, већ означавајући тиме исто оно што су њиме означавали и владајући Грци, фанариоти - један друштвени сталеж - обичног сељанина, човека необразованог, а уједно словенског језика. Све ови појмови били су обухваћени изразом "бугарин" у Македонији, крајем 18 и првој половини 19 века.
Мало образованији Македонци користили су израз у изворном византијском значењу речи "бугарин" (као синоним за Словен), па тако велики македонски поет и човек који је започео борбу за словенски језик у Македонији, Јордан Хаџи Константинов-Џинот (1821-1882), средином 19. века пише да "у Великој Моравској (данашње Чешка и Словачка-бел.моја) живе Бугари", а моравске владаоце назива "бугарски кнезови" (мислећи словенски - бел.наша)*10
И Генадиј, велешки митрополит, у првој половини 19 века, изјављује: " У Европи најобразованији философи су из Бохемије и Моравске (Чешке и Словачке - бел.наша) и сви су они Славјани, чисти Бугари."*11
Даље, учитељ из Пиринске Македоније (данас део Бугарске), Никола Поп Филипов у новинама "Македонија", 1869 године изјавио је: "бугарски језик је општи балкански језик", из чега је очито да је за њега бугарски језик = словенски.*12
И Крсте Мисирков, најпознатији македонски интелектуалац са краја 19 и почетка 20 века, који је каналисао македонску националну мисао, написао је за период 19 века: "Грци исто тако не разликују словенске народности и све Словене називају са презреним именом "бугари"...Грци су користили име "бугарин" да би оваплотили у њему своје презрење према свему словенском...Именом "Бугари" крстили су Грци и нас Македонце..."*13 .
Велики српски научник, који се бавио Македонијом (иако не без тенденциозности) и боравио у њој, Јован Цвијић, каже; "Код Грка, име 'Бугарин' означава исто што и Словен. Грци називају Бугарима и Србе, ако не знају да су из Србије. Име Србин за грчког сељанина је политички појам, а 'Бугарин' етнографски. Истог је мишљења и Јован Драгашевић, српски академик са краја 19 века, који се бавио проблемом Македоније.*14
Из свега реченог може се закључити да су најпре Византинци/Ромеји, а потом, Грци, били медијум који је раширио назив "Бугари" међу Македонцима, означавајући њиме негрка словенског језика/Словенина, али свакако немајући неког јасног и ужег етничког значења. Временом, услед фанариотског утицаја, овај израз је добио и негативни призвук, па је означавао и извесни сталеж необразованих, неугледних сељана. Као поређење, можемо навести и случај са Немцима, које многи народи називају "Германи" (енг. Germans), иако они себе називају "Дојч".
Међутим, након Кримског рата (1853-1856), Русија престаје да се ослања на Грке и Цариградску патријаршију у својим тежњама да избије на Средоземно и Егејско море, већ се окреће Бугарима, као народу који би требало да буде експонент руске политике и путем којег ће Русија избити на топла јужна мора. Зато је лансиран пројекат "Велике Бугарске", којим је Бугарима обећана велика држава од Црног до Јадранског мора и од Дунава до Егејског мора, али која би имала и особине руског сателита. И, ради остварења таквог једног циља, било је неопходно утврдити народ Бугарске у својој (бугарској) националној свести, али и покушати бугаризирати земље где та свест није постојала, како би та "Велика Бугарска" била што већа.
И Русија чини све да се бугарска национална свест развије и учврсти - прима велики број Бугара на школовање у Русију, финансијски помаже бугарске организације, школе и образовне установе у Турској империји, јачајући на тај начин и националну свест и код самих Бугара, код којих је она била врло несигурна, амбивалентна и нестабилна, све до руске културне интервенције. Ова руска помоћ дала је бугарској интелигенцији у оквиру Турске империје, једну позициону предност у односу на македонску, која се увелико одразила и на односе ова два народа. Бугарска се интелигенција наметнула македонској и почела пропагирати како су и Македонци део бугарског етноса. Посебну улогу у овоме имала је и чињеница што Македонци такође користе реч "Бугарин" (упоредо, али не и тако често, као израз "Македонац"), те им је то послужило као значајан аргумент да Македонце у ту своју тврдњу и убеде.
Тако, налазећи се у оквиру Турске империје у истом административном ропству под Турцима, а истовремено, и у културном мраку чијег су спроводници Грци (владике, трговци, фанариоти), крајем 60-тих година 19 века, формира се бугарска црквена организација, која се 1870 године легализује код Турака под именом "Бугарска егзархија". На општенародном плебисциту исте године, цела Македонија решава да иступи из црквене структуре Цариграда и прикључи се Егзархији, јер им се она представљала као Црква Бугара и Македонаца*15, али и зато што је то био зрак словенства за Македонце, које је под Грцима у Македонији било потискивано свим средствима. Ипак, та је организација врло брзо постала главним средством и апаратом бугаризације македонског становништва, иза којег је, од 1878 године, када Руси ослобађају Бугаре од Турака својом армијом, стојала млада бугарска држава, али и Русија, која је, као што већ рекосмо, Бугарску видела као главно средство за ширење свога утицаја на Балкану и изласку на Егејско море, што и јесте био њен главни стратешки циљ у њеном "бугарском ангажману".
Тако, Егзархија, са свим њеним пропратним установама - школама, гимназијама, библиотекама, учитељским кадром, свештенством, итд., вршила је марљиво ширење и форсирање имена "Бугарин" међу Македонцима, убеђујући их да је то и њихово национално име. Међутим, таква њена проповед дала је само делимичан резултат, јер је врло брзо македонска јавност, сусрећући се за први пут, преко исте те Егзархије, са правим бугарским језиком, традицијама и менталитетом, почела схватати шта за праве Бугаре (у Бугарској), заправо, значи реч "Бугарин" и да је то национална одредница за народ другачији од самог македонског народа. На тај начин, може се рећи да је Бугарска Егзархија била уједно и емисар бугаризма у Македонији, у односу на који су се Македонци почели врло брзо поларизирати, схватајући да бугарски језик, бугарске традиције, бугарска историја, бугарски менталитет, бугарски дух и бугарска душа нису нешто у чему Македонци могу да препознају себе.
Тако, иако је бугарски утицај у Македонији, од 50-тих година 19 века, па преко утицаја Егзархије од 70-тих, извршио одређени утицај на поједине, чак значајне, Македонце, који су прихватили бугарску националну идеју и сматрали су се Бугарима*16, он је упоредо са тим изазвао и спонтани противодговор македонског народа, који се такође јавља од 50-тих година*17 и услед чега се македонски народ национално организује и чиме почиње процес националног сазревања и борбе за националну еманципацију, уједно конституишући се у политичко тело са захтевом за своју посебну државу.
Може се рећи да је читава друга половина 19 века у Македонији обележила борба између две националне идеје - бугарске, која је била својеврсни "мејнстрим" услед руског утицаја*18 и бугарске државне потпоре, са једне стране; и македонске, која је била клица аутентичног духа израсла на аутохтоном македонском тлу. Бугарска номенклатура у Македонији, у својој пропаганди, користила се изразом "Бугари" којег су користили Македонци, чувши га од Византинаца и Грка, покушавајући да му "уметне" бугарско етничко/национално значење, које тај израз у Македонији није имао, већ је био више социјално/лингвистички појам.
Да, наравно, било је Македонаца који су прихватили бугарску националну свест и декларисали се Бугарима (иако су увек били изразита мањина), али и они су увек истицали посебност Македонаца у односу на (остале) Бугаре. Имамо и случај намерног флерта са бугаризмом, као што је то био случај са Македонском револуционарном организацијом, која је у томе видела једини начин да стекне финансијска и оружана средства за борбу против Турака, а истовремено борећи се за самосталност и државност Македоније, без суштинских веза са државом Бугарском. Може се рећи да се ова Организација држала псеудобугаризма и криптомакедонизма, за шта су је од почетка оптуживале бугарске власти.
У овој неравноправној борби, у којој је "бугарска страна" располагала са читавом државном логистиком, огромним финансијама, разгранатом црквеном организацијом, изузетно обученим школским кадром, много образованијим од просечног житеља Македоније, дипломатски утицај у свету, а још уз то и залеђну подршку тадашње супер-силе - Русије; а македонска немајући ни својих школа, ни Цркве, ни образовних установа, и уз то борећи се са четири спољна непријатеља који су вршили националне пропаганде...ова потоња била попут чобана Давида, насупрот искусног и моћног Голијата.
Може се закључиити да је исход борбе прва два супарника из 19 века, чудо Божије и благослов, једнако исходу борбе потоња два супарника.
Аутор: Радослав Малеш (Блажевски)
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ:
*1 - није у питању права етничка ознака.
*2 - израз "туркијски" означава народе сличног азијског порекла и језика, од којих су најпознатији Турци.
*3 - прави, туркијски, Бугари долазе на Балкан око 680 године. Верује се да су дошли из предела реке Волге. На тој територији данас живи народ, такође туркијског језика, који себе назива "Булгари", а познатији је под називом "Татари".
*4 - старословенски језик светих Кирила и Методија и њихових ученика и настављача, у Бугарској се назива "старобугарски језик".
*5 - титула "хан" или "кан"била је азијска титула за владара туркијских и монголских народа. Најпознатији су били Џингис кан и Тамерлан Кан. Ова титула веома илустративно говори о азијском пореклу правих Бугара.
*6 - у време Бориса Македонија је уједно и посебан део Бугарске државе насељен са словенским становништвом са аутономијом, чему сведочи и титула светог Климента Охридског, који је проглашен за "епископа словенског народа", а јуриздикција му је била управо она Македонија која је била делом Бугарске у време Бориса и касније Симеона. И један од највећих бугарских историчара, Златарски, због овога закључује: "Македонија је трећи део Бугарске са компактним словенским становништвом." (Васил Н. Златарски: ”История на Първото българско Царство”. II. От славянизацията на държавата до падането на Първото царство (852—1018) стр.239-240)
*7 - "Свети Климент предао је нама Бугарима све оно што се односи на Цркву." ("Пространо житије Св. Климента", Блажени Теофилакт Охридски, Охридски рукопис у Румјанцевом музеју у Москви, стр. 11-6)
*8 - Хоматијан ово житије пише на грчком језику, за грчког или византијског, па израз "народ зна", треба схватати да се то односи на народ грчког језика.
*9 - Рецимо, Герасим Зелић (1752-1828), далматински епископ, у својој аутобиографској књизи "Житије Герасима Зелића", Будим, 1828, сведочи да су га током своје посете Светој Гори тако називали Грци монаси, као и да тако називају све Словене. Са друге стране, остало је забележено да је и Јован Стерија Поповић у своме делу Тврдица (1837) забележио у његово време познат манир да Грци или погрчени становници Србије користили за људе израз "Хондрокефалос Сербос- дебелоглави Срби", што је само адаптирана варијанта израза "хондрокефалос вулгарос".
*10 - (Гласник друштва српске словености, VIII, стр. 146-147).
*11 - (Извор: Симеон Радев: „РАННИ СПОМЕНИ", „ПОСРЕЩАНЕТО НА ЧЕТИРИМАТА БЪЛГАРСКИ ВЛАДИЦИ", Ново, коригирано и допълнено издание под редакцията на Траян Радев, Изд. къща Стрелец, София, 1994 година).
*12 - (новине „Maкедонiя", Цариград, 6. Април, 1868 година).
*13 - („За Македонцките Работи”, Предгоор, София, Печатница на „Либералний Клубъ“, 1903 )
*14 - Јован Цвијић. "Македонски Словени, проматрања о етнографији македонских Словена", Књижара Геце Кона, Београду 1906. год.; Јован Драгашевић, Македонски Словени, 1890.
*15 - "Ова висока милост (стварање Егзархије - бел. наша), није била искључиво за Бугаре, већ се исто обећава и Македонцима преко 10-тог члана, према којем ће, ако постигну двотрећинску сагласност, моћи да се сједине са Бугарском црквом." (новине "Македония", 23 јуни 1870 г., чланак Еден глас за сета Македонија)
*16 - И поред тога, ови македонски "Бугари", у највећем броју случајева, сматрали су се ипак другачијим од правих Бугара. Они су увек, и на сваком месту били, не Бугари, већ "македонски Бугари".
*17 - Петко Рачев Славејков, један од најважнијих пропагатора бугаризма у Македонији, у свом писму од 18 јануара 1871 године у новинама Македония (Статия на Петко Рачов Славейков във вестник “Македония”, издаван в Цариград, година V, бр. 3 от 18. I. 1871 г. Цитирано по Събрани съчинения, т. 7. Публицистика, С: Български писател, 1981 г., стр. 21 – 24. )
*18 - Не треба изјдначавати тадашњу политику Русије са данашњом, јер се она врерменом мења.
Коментари
Постави коментар