СРПСКИ ДИПЛОМАТСКИ ИЗВОРИ О МАКЕДОНЦИМА, КОЈИ СЕ ОД ВАС КРИЈУ

Овај наш чланак има за циљ да осветли питање о етничком идентитету македонског народа на основу историјске грађе из времена Краљевине Србије и Краљевине СХС (Југославије). Ти су извори за ову тему од непроцењивог значаја, пошто о македонском националном идентитету долазе од људи који су противници истог (пропагандних структура које су крајем 19 века покушале да наметну своју националну идеју Македонцима). Зато аутори ових докумената нису имали никаквог интереса да говоре неистину, већ су њихова сведочанства праве информације са терена, будући и да им је један од задатака био и "сондирање терена" у погледу националног проблема у Македонији.

Истовремено, ови су подаци смртоносан удар за сваку шовинистичку пропаганду која има за циљ да оспори национални идентитет Македонаца или га припише инжењерингу комунистичког режима после Другог светског рата. Посебно се радујемо пошто знамо да нас присталице таквих заосталих идеја редовно прате и да ће са радошћу прочитати и овај чланак. 


(Напомињемо да је текст објављен искључиво као сведочанство једног времена, а никако са циљем ширења било какве националистичке мржње. Пошто у чланку говоримо о пропагандном деловању тадашње српске владе, што је неоспорна историјска чињеница, молимо да се не поистовећују појмови "владе" и "народа", пошто они никако нису исти, па често ни слични, јер владе веома често раде нешто без знања свога народа)


Србија, односно њене владе, почињу активно да се интересују Македонијом тек након 1878 године, када је Србији одузета могућност за ширење своје територије на запад (БиХ), пошто је Аустро-Угарска ову исконску српску територију анектирала и дала јасан знак да неће толерисати било какво српско интересовање за те територије и покушаје да туда прошири свој утицај. Међутим, како би потпуно одвратила српску владу од такве идеје, Аустро-Угарска прави дипломатски гаф и "намигује" Србији, усмеравајући је и дајући јој "зелено светло" да шири своју територију на југ, ка Македонији (аустро-српски савезни договор од 28 јуна 1881 године).

Свакако, Аустро-Угарска није ово учинила само да одврати Србију од Босне, већ и да је сукоби са Бугарском, која је већ две деценије улагала енормна средства да придобије становништво и територију Македоније за себе. Тиме би Аустро-Угарска добила "екстра-добитак", јер би, сукобивши две мале, словенске, до тада братске, државице, стекла апсолутну доминацију над Балканским полуострвом. И није се прерачунала.

Тако, тадашња влада Србије, прогутавши безрасудно аустријску "удицу", креће у поход на југ и почиње да пласира причу о Македонији као "Старој Србији" и о "Старим Србима" у њој, покушавајући да дипломатским, финасијским и просветним путем Македонце придобије за себе и убеди их у то да су они Срби, а не Македонци, иако до тог тренутка, власти Србије уопште нису Македонију ни у једном контексту сматрали за српску земљу, већ је званичан став био да у Македонији живи посебан народ, Македонци, што се и званично учило у српским школама (чему јасно сведочи уџбеник из географије из 1871 године. Кликнути на фотографије за увећање)

У том смислу, ради пропагирања овакве, српске, националне идеје међу Македонцима, у Цариград се отправља најобразованији човек Србије тог времена, Стојан Новаковић, који је, осим што је био одличан филолог и историчар, поседовао и изузетног дипломатског дара. У својим дипломатским извештајима он редовно доставља податке српској влади у Београду.

Међутим, Новаковић и нехотице, у својим делима и писмима даје сведочанство да српска националнала идеја представља "страно тело" међу Македонцима. Тако, у једном писму из 1888 године он говори:

„...Бугарска идеја, као што је свима добро познато, пустила је дубоке корене у Македонији и мислим да је скоро немогуће да она буде уништена кад јој се супротстави само српска идеја. Сумњам да ова (српска - бел. наша) идеја може да потисне бугарску, ако остане само чисто и голо супротстављање. Зато би имали велику корист од неког савезника, оштро супротстављеног бугаризму, а који би садржао елементе који би привукли народ и који би били блиски његовим осећањима - само ће га она отцепити од бугаризма. Као таквог савезника ја видим македонизам или, у извесним границама - тактично неговање македонског дијалекта и македонских посебности. Ништа не може да буде толико супротстављено бугарским тенденцијама, и ни са чим се Бугари не могу довести у непомирљивију позицију као са македонизмом."

(Дипломатски архив - Дубровник, ПП одель, Ф. 1., 1888)

Другим речима, Новаковић признаје да српска национална идеја нема утемељења у Македонији и у македонском народу, нити је македонски народ препознаје као своју, те да она због тога не може да сузбије конкурентску, бугарску и не може да придобије симпатије македонског становништва.

Новаковић зато предлаже влади да она "флертује" са македонством (он га назива "македонизам"), македонском националном идејом, тачније предлаже да се српска влада представи као пријатељ Македонаца и као неко ко поштује посебност македонског народа, али не искрено, већ неискрено, јер би то било искључиво са циљем да се прошири утицај Србије, а која је рачунала са тим да се, временом, Македонци "преваспитају" у другом националном кључу

У сагласности са Новаковићевим планом о "флерту са македонском националном идејом", коју он назива највећим противником бугарске пропаганде у Македонији, српска дипломатија покушава да искористи неке македонске патриоте/интелектуалце у своје сврхе - а то је ширење српског утицаја и србизације Македонаца. Тако, тадашња влада Краљевине Србије најпре пристаје да група око Македонског тајног комитета, македонске патриотске организације, одштампа о њеном трошку лист који би излазио у Цариграду, а који би се залагао за ширење македонске националне идеје и њено неговање у Турској империји. Зато су 1887 године, двојица Македонаца, Коста Групчев и Наум Евров, посредством Стојана Новаковића, потражили од Великог везира издавање "Македонског листа". Лист је требало да излази на чистом македонском језику и пропагирао би да (наведено према српској дипломатској кореспонденцији):

"Наша отаџбина (Македонија - бел.наша) нема ништа заједничко са околним државицама и морају се избегавати њихове интриге...Откако се родило бугарског црквено питање, њиме се бацило семе раздора међу хришћане - рају, које је донело велике несреће и нашој отаџбини, а услед интрига туђих пропаганди, били смо најлошије среће да  примимо бугарску народност, која је нама Македонцима туђа ( мисли се на то да су Македонци примили бугарску цркву, а за Турке је припадност цркви идентификована као народност, оно што су они звали "милет" - бел.наша)." 

(према: Љ. Љапе, Одбрани текстови II дел)

Исте те, 1888 године, један македонски патриота, Темко Попов, човек који је био такође члан Тајног македонског комитета и прихватио сарадњу са Новаковићем (не знајући да је Новаковић желео да их изманипулише), пише једном другом Македонцу, Деспоту Баџоском (у Србији познат као Деспот Баџовић-бел.наша), који је се ставио у улогу српског агента и негатора македонског народа:

"Да се не лажемо, Деспоте, национални дух у Македонији је дошао до таквог стања, да и када би сам Исус Христос сишао са неба, не би могао да убеди Македонца да је он Бугарин или Србин, осим оне Македонце међу којима се бугарска пропаганда већ укоренила (белешка - Попов овде посредно говори да међу Макдонцима нема оних који се сматрају Србима, већ само Македонаца и неких код којих се "укоренила бугарска пропаганда"-бел.наша). Да се увериш ти у то, треба да узмеш бугаризам и да га погледаш. Бугарска пропаганда се ево шири већ 20 година, колико раде у Македонији, у најмрачније време, када је грцизам - сасвим туђа нација,  покушао да се укорени у срцу македонском; и Македонци, када су видели зрак славјанизма, бацише му се (бугаризму - бел.наша) у загрљај, без да обрате пажњу на постојеће разлике. Пошли су за њим, јер су се отцепили од грцизма. Али шта да раде сада, тј. после 20 година бугарских мука, труда и огромних новчаних улагања?

Чини се оно, Драги ми Деспоте, што је природно, али за Бугаре неочекивано, тј. сада сваки Македонац признаје да он није Бугарин и гласно исповеда своју нацију, макар и да се још увек користи бугарским средствима, немајући, разуме се, своја. "

(Народна библиотека Белград, - фонд - Јован Хаџи Васиљевиќ, П 413/III)

Исто тако, врло су занимљива сведочанства Новаковића о националном расположењу Македонаца исте године. Он у свом писму од 13 фебруара 1888 године, говори о познатом случају групе македонских ученика који су направили побуну у Солунској гимназији, коју је отворила Кнежевина Бугарска:

"Господине Министре! Пре неколико дана ми се јавио заједно са Н. Евремовићем (мисли се на Н. Еврова-бел.наша), Панто Кондић (Панто Кондев - бел.наша) родом из Прилепа, бивши ученик солунске бугарске гимназије седмог разреда тамошње гимназије, са молбом да се пошаље у Србију, да тамо продужи учење. Казао је да је у јануару заједно са још 18 ученика искључен из седмог разреда тамошње гимназије, јер, према његовим речима, није желео да ради на бугарском језику, већ су желели да им се предаје на њиховом домаћем македонском дијалекту. Са одличним поштовањем Стојан Новаковић, посланик Краљевине Србије у Цариграду - Драгутину Франасовићу, министру иностраних дела у Београду." (извори – Архив Србије, МИД ПО ф. III, досие IV, Дов. бр. 134 /1888  )

Исте године, у листу "Отаџбина", Новаковић пише о националним идејама које су актуелне у Македонији. Па каже:

"Напослетку постоји још једна појава која не мође да се испусти из вида. То је стремљење Македонаца да буду самостални, да се тражи пут по средини свих више споменутих стремљења. И ово стремљење се почело будити, особено због супсротстављености између бугарског и македонског говора, између бугарског и македонског карактера, још од времена када је бугарска пропаганда почела претерано оштро да удара по македонским особеностима у име панбугаризма. Чак је међу плаћеним професорима бугарских средњих школа у Македонији било људи у којима се буде ова стремљења управо онако као што се може видети код Малоруса (Украјинци - бел.наша) против униформитета руског. Није без значаја, и не може да се објасни разложно позната чињеница, да су на пролеће 1885 године, после бугарских јавних скупова за Македонију, следовали одмах јавни скупови Македонаца у Србији, на којима су узели учешће сви Македонци који бораве у Србији. Јачи покрет извешће са још већом светлошћу ове струје, који сада још дају прве знаке живота." ("Бугарске школе у Македонији", новине Отаџбина, 1888, Београд)
+ + + Међутим, занимљиви су дипломатски извештаји и других дипломата. Тако, Петар Карастојановић, други по важности у "македонским пословима" након Стојана Новаковића, био је конзул Србије у Солуну, који је редовно извештавао владу о националном питању у Македонији. Тако, у једном извештају из 1888 године, он каже:

"Господине Министре,

Част ми је са овим да Вас известим о католичкој пропаганди у овом Вилајету, као и о томе колико је православног становништва примило муихамеданску веру, а ја сам, ради лакшег прегледа, све ово табеларно изнео.

У овој прилици морам да констатујем једну чудесну појаву, а то је да сви који су пришли католичкој цркви и мухамеданској вери, потпали су егзархату, а они који су под Цариградском патријаршијом су у безначајном броју.

Није неопходно да додам да пропагандуирајући католицизам много новаца разбацује, јер се то само по себи подразумева, али има једно веома користно средство, а то је што се Македонцима проповеда да ће под њиховом заштитом бити ЊИХОВА НАРОДНА ПРАВА, КАО И ЈЕЗИК и овим се начином много постиже.

Списак села у казама Гевгелијској и Аврет Хисарској у којима су покатоличени и потурчени Македонци (даље се наводе дата села).

Примите, Господине Министре моје уверавање за одлично поштовање према Вама! Понизан,

Петар Карастојановић, генерални конзул Краљевине Србије у Солуну - Драгутину Франасовићу, министру иностраних дела у Београду. Генерални конзулат Краљевине Србије у Солуну."

(Извор: Архив Србије, МИД ПО ф. II, досие IV Дов. бр. 154 / 1888) Овде видимо да Карастојановић врло добро зна које је националности народ о којем говори. Он га тако и ословљава и говори о његовим обичајима и језику.

Пар година касније (26 август 1892), добијамо овакав обавештајни извештај од Димитрија Бодија, српскога конзула у Битоли:

"Министру иностраних дела, Владану Ђорђевићу.

Господине Министре,

Извештавам вас, Господине Министре, да у последње време у граду Костур (сами југ Македоније, који је припао Грчкој. 1912.год. Град Костур је 1928 године преименован у "Касторија"-бел.наша) појавио се некакав интелектуалистички покрет код месних учитеља, који инсистира да се избаци грчка и бугарска пропаганда, а у школама да се уведе македонски дијалект као наставни језик. Ова иницијатива, уосталом, Господине Министре, почела је од неколицине градских учитеља, непријатељски расположених према грцизму и бугаризму због њихове политике просвете, а посебно због непоштовања месног учитељског кадра.

Мене је ова ствар посебно заинтересована, јер, "тамо где се двојица свађају, трећи користи", па преко мојих повереника агената на терену, дознао сам за тајни сасатанак шесторице учитеља. Они су донели решење да предложе месној црквено-школској општини да се уведе у градској школи матерњи језик уместо бугарског.

Уколико вас ова ствар интересује, Господине Министрем шифрираним телеграмом одговорите ми.

Димитрије Боди." (Извор: ДА - ДСИП, „П“ одд. „И“ ред 278/ 1892)

Слично томе, споменути у претходном писму тадашњи српски министар спољних послова, Владан Ђорђевић, изузетно активан у ширењу српске националне пропаганде на тлу Македоније, током свога сусрета са бугарским царем Фердинандом, који се одиграо 6 априла 1896 године, имао је прилике да чује мишљење бугарског цара о Македонцима. Фердинанд је истакао:

"У Македонији, главна маса становништва нису нити Бугари, нити Срби, већ Словени и хришћани, који говоре језиком подједнако удаљеним или, ако желите, подједнако блиским српском и бугарском језику, али језик, који је посебан дијалект, ако не и посебан језик. Уместо да се свађамо око тога, да ли је он дијалекат српског или бугарског језика, ми треба заједнички да радимо, и то овде (Цариград - бел.наша), код нашег заједничког оца, Султана, да да својим верним поданицима у Македонији такве реформе које ће им осигурати људски живот и културан развитак. Ако се то реши, култура Македонаца ће решити питање које нити једна сила не може да реши, па чак и ако Срби и Бугари због тога баце на коцку своју државну егзистенцију."

(извор: Државен архив на Репубилка Македонија (ДАРМ), ф. Политичко Одделени (ПО), мф. 446, Пов. Но. 228, Цариград, 26. III 1896)

Након што је цар Фердинанд понудио своје, изузетно хумано и, за Србију и Бугарску помирљиво, решење, Милан Обреновић, српски краљ, по истом питању се мало касније изјаснио бугарском дипломатском представнику, Ивану Шишманову, приликом његове аудијенције код Обреновића 1899 године:

"Македонци лако могу да се амалгамизирају са бугарским и српским елементом, јер је разлика између ова два језика веома мала. У Македонији могу да се сретну Срби или Бугари, али их има тако мало да они не могу да одреде карактер Македоније, која је словенска земља, нити бугарска, нити српска. Македонија треба да се подели између Србије и Бугарске. "

(Извор: Проф. Михајло Миноски, Македонија во билатералните и мултилатерланите договори на балканските држави 1861 - 1913, Скопје, 2000)

Недуго након ова два дипломатска сусрета, неколико пута споменути Стојан Новаковић, 22 новембра 1902 године, шаље карактеристично писмо председнику краљевске владе у Београду, у којем пише:

"Македонски сепаратизам се стреми ка посебном културном и политичком организовању Македоније, независног од културних и политичких центара у Софији и Београду. Они мисле да ако Македонија добије некаква аутономна права, са њима треба ићи до отцепљења цркве од Бугарске егзархије и организовање посебне цркве...и подизање македонског дијалекта на ниво државне и литературне употребе. На та три основа: посебне цркве, посебног језика и посебне аутономне организације, а под заштитом султана и патријарха, заснивала би се будућа аутономна организација Македоније. Да би се ово догодило, врши се у том смислу агитација међу Македонцима."

(ДА СДИП ПП. Ф. ХИИ 1903 (22. НОВ. 1902). П. Но 193) + + +

Ови извештаји које смо до сада наводили били су отправљани пре прекретног догађаја у историји македонског народа, Илинденског устанка од 1903 године. Након њега, у Македонији ништа више није било исто. Наиме, тада власти Србије и Бугарске постају свесне да Македонци не желе више нити са Србијом, нити са Бугарском и да себе сматрају посебним националним елементом, који тражи своју државу или макар аутономију. Тако, Никола Пашић ово сведочи у разговору са бугарским дипломатским представником у Београду, Хасапчијевим (11 фебруара 1904 године):

„Ја сам му рекао (Доневу-бел наша) да сам раније био одлучан противник аутономије Македоније. Нисам признавао да постоји и трећа словенска народност на Балкану, осим Срба и Бугара, па, према томе, и не би требало по сваку цену да се стварају још и Македонски Словени (плеоназам за Македонце - бел.наша). Они су или Срби или Бугари. Они њихови делови који су ближе Србији и који су под већим њеним утицајем су Срби, а они делови који су ближи Бугарској - то су Бугари....На крају, нисам мислио да је за правилан развитак балканских држава је потребно или оправдано да се ствара још и четврта словенска државица. Али - додаде Пашић - будући да су се околности промениле након што су велик силе узеле то питање у своје руке и раде на неким реформама, и ја сам прихватио ту идеју "о аутономији" под извесним условима, а то су: нова словенска државица не сме да буде на штету српске државе. Њено држање треба да се организује тако да олакша живот и постојање како Србије, тако и Бугарске." Међутим, ово о поштовању аутономије Пашић је говорио неискрено, што се показало само неколико година касније, приликом српско-бугарског договора о подели Македоније. Наиме, тадашње српске и бугарске власти увиделе су да ће Македонија остати сама за себе, поставши самостална држава, ка чему је све ишло, узимајући пре свега у обзир ослободилачку борбу македонског народа, али и почетак политичке борбе за Македонију након Младотурске револуције (Јане Сандански, један од највећих вођа Македонске револуционарне организације формира политичку партију у турском парламенту), ове две владе се договарају међусобно, али и са Грчком, о подели Македоније. Реч је о макијавелистичком договору три владе (напомињемо да се не поистовећују поступци влада са народима!-бел.наша) о отимању македонске земље, који је имао катастрофалне последице по македонски народ и има још данас. О томе јасно говори човек који је био у току са свим политичким дешавањима у Србији везаним  за Македонију, Александар Белић, тада највећи српски филолог и академик (од 1906 године), а касније и председник Српске академије наука и уметности (од 1937): "Њима (српској и бугарској Влади-бел.наша) је најзад било и добро познато  и тврђење самих Македонаца, да су они једнако далеко и од Срба и од Бугара. Све то је гонило њихове (српске и бугарске - бел. моја) политичке кругове да напусте старе путеве који нису довели до циља, ни Србе ни Бугаре, већ да покушају да дођу до њега  споразумом о подели Македоније. Ту нову тачку гледишта видимо у српско-бугарском уговору." (Александар Белић: "Срби и Бугари  у Балканском савезу и међусобном рату", Београд 1913, страна 98)

Осим дипломатске преписке коју смо објавили, а која врло недвосмислено говори о националној свести Македонаца крајем 19 века и у првим годинама 20 века, постоје и бројна сведочења мање званичног карактера. На пример, из 1906 године имамо сведочење српског санитетског пуковника, др Михајла Марковић, који у својим мемоарима сведочи случајеве из 1906 године, коју је провео у Македонији. У једном описаном случају, он преноси сусрет са житељем Велеса: - Питамо га, јеси ли ти Бугарин? - Не сум! - Јеси ли Србин, Грк или можда Цинцарин? - Не сум, Јас сум Македонец од Велес. - Па у Велесу и већем делу Македоније живе Срби, рекох. - Бе, нема си тамо никој од вашите, беше лаконски одговор механџије. (Др Михајло Марковић, Моје успомене, стр.314, Београд, 1906 година)

Слично њему, српски краљевски официр, најпре мајор, а потом и пуковник, Павле Блажарић (1878 - 1947), у својим мемоарима евоцира успомене из Македоније после Балканских ратова, тачније из 1924 године: - Немци питају дечака: "Шта си ти, Србин или Бугарин?" Дечко се осврте, виде мене, па рече: "Ја сам Македонац!" Немци се насмејаше. "Видиш, не каже Бугарин, већ Македонац." "Док сам био у Битољу, па тако сам радио и у Дебру, ишао сам у мале кафанице, где се скупљају хришћани, ситни људи, занатлије и мали трговци, па бих са њима играо таблу, шеш беш. Шалио бих се са њима -"Сад више нема, морате сви да будете Срби!" Махом су ми сви одговарали - "Ја сам Македонац, чекај господине мајоре, да се сврши Европски рат, онда ћу да ти кажем шта сам." Тако су ми свуд одговарали по целој Македонији." (Павле Блажарић, Мемоари, 2006)

НАСТАВИЋЕ СЕ...


Аутор: Радослав Малеш (Блажевски)