КОНФЛИКТ У СРПСКИМ НОВИНАМА 1872. ГОДИНЕ ЗБОГ МАКЕДОНСКЕ НАРОДНОСТИ

Као што сам већ раније говорио, идеја о Македонији као делу Старе Србије није изворна и није никада била општеприхваћена у Србији до јуна месеца 1881 године, када је склопљен такозвани аустро-српски "савезни договор", када је дошло до преговора између тадашње кнежевине Србије и Аустро-Угарске, у којима је ова последња забранила Србији да било како буде инволвирана у аустријско владање и њеним делима у Босни и Херцеговини, али, са друге стране, АУ монархија, као извесну моралну надокнаду, даје Србији зелено светло за проширење на југ, на Косово и Метохију (праву Стару Србију), али и Македонију, што је имало за циљ да посвађа Србију и Бугарску, која је такође претендовала на њу. Дугорочне последице такве једне свађе били су у интересу Аустро-Угарске. Понављамо, до 1881 године Србија званично нигде Македонију није сматрала Старом Србијом. До тада је такву идеологију спроводио круг око доказаног фалсификатора Милоша Милојевића, који јесте имао утицаја на државу и који је био организатор својеврсне школско-просветне пропаганде у Македонији током 70-тих година, која је требала Македонце да индоктринира у националном погледу и да прихвате да су, не посебан народ, већ део српске народности. Зато 1881 година била је у том смислу прекретницом, када се спровео, сада већ званично, својеврсни државни идеолошки инжењеринг и адаптација државне доктрине у самој Србији, у коју је требало, вештачки и без реалних историјских доказа, Македонију "уметнути" у један такав идеолошки наратив. Као доказ томе, наводимо дискусију заподенуту у београдским новинама "Раденик" (бр. 10, од 28 јануара 1872 године), где један интелектуалац (професор Светозар Никетић) критикује званични уџбеник из географије за средње школе Кнежевине Србије, где аутор, врсни географ (војни географ, пуковник Јован Драгашевић), јасно и недвосмислено пише о Македонцима као посебном народу, различитом од Срба и Бугара. Исто тако, у једном од наредних бројева, проф. Јован Драгашевић је врло убедљиво бранио свој став, изнет у том уџбенику.

Тако се, у критици Светозара Никетића, аутору, Јовану Драгашевићу, замерало што је писао да су "Македонци најстарији Словени на овом Илирском тропољу (назив за Балкан - б. н.), а можда и у Европи, преко њих су пролазили и владали сви народи, који су у много времена, или један поред другога, или један иза другога боравили у овим земљама. Они данас запремају скоро сву област Белог мора (Егејског-б. н.), и на истоку мешају се са Бугарима у Тракији, на западу са Арбанасима у Арбанији и Епиру (Иперу), а на северу граничи их Шар планина са Србијом. И при свем том, што се у њиховим обичајима и њиховом језику може да нађе трагова свију ови народа, који овда и онда њима владаше (нарочито Бугара и Срба) - то опет и данас карактеришу се они самостално и стоје на средини између Бугара и Срба." (Уџбеник из географије за средње школе, Ј. Драгашевић, 1871. године, Београд - на фотографији).

Пошто се Јован Драгашевић, као професор више војне школе нашао у неприлици и незаводном положају, у којем га прозивају по јавним гласилима, то је професору Светиславу Никетићу врло вешто и смишљено одговорио, са намером да оправда свој став:

"Па не верујем ни вашим погрешкама, иако доиста нисам знао - да су Македонци засебна група Словена (иронија на Никетићеву рецензију- б. н.). Али, Господине, нисам ја оно "из прстију исисао" (измислио- б. н.), НЕГО САМ ЗА СВАКУ РЕЧ ПИТАО ЉУДЕ, КОЈИ ЗАИСТА ВИШЕ ЗНАЈУ НЕГО ТИ И ЈА." (Раденик, Београд, бр. 36, 31. март 1872. године) Из овога видимо да је упућени и верзирани војни географ знао врло добро шта је истина о македонском народу, у коју се уверио на терену, пошто је Македонију још 60-тих година 19 века прошао и обишао "уздуж и попреко" и знао како стање стоји у погледу националне свести тамошњег народа.