МАКЕДОНСКА ИСТИНА против пропаганде

АФАНАСИЈ МАТВЕЈЕВИЧ СЕЉИШЧЕВ ( рус. :  Афанасий Матвеевич Селищев ;  23 јануар   1886  -  6 децембар 1942 ) — био је истакнути руски слависта, који је истраживао дијалекте словенских језика, а посебно интересовање је посветио изучавању македонског језика и његових дијалеката. Био је члан Бугарске и Руске академије наука. Овај изузетан научник написао је велики број радова и неколико везаних за Македонију и њено становништво у којима је анализирао, веома подробно и детаљно, специфичности македонских говора, али и многих обичаја, као и животе истакнутих појединаца. *1                                                Оно због чега је Сељишчев посебно за нас интересантан, је то да је овај изузетни руски научник био става да Македонци припадају бугарском племену и да су етнички део бугарског народа, што у својим делима он покушава и да докаже. "Доказујући" то, он даје описе многих македонских особености, језика и обичаја, дајући слику њиховог порекла и историјског развоја и припи

  Иван Степанович Јастребов   (рус.   Иван Степанович Ястребов ;  8. фебруар   1839  —  Солун 20.јануар   1894 ) је био  руски  дипломата, историчар,  етнограф  и археолог; био је конзул у  Скадру ,  Призрену ,  Јањини  и  Солуну . У Призрену је службовао у периоду 1870—1876. и 1879—1886. године. Својом дипломатском активношћу штитио је Србе на Косову од албанског притиска и исељавања, што је заиста његова велика заслуга. Са друге стране, његов дипломатски задатак (sic!) био је да заступа тезу о српском карактеру македонског становништва*1. Јастребов је, у спровођењу ове руске политике у Македонији (а не својих и објективних ставова, као што показасмо*1), по овом питању објавио неколико радова*2, али је и посветио и добар део своје дипломатске активности овом питању.  Све ово нам говори да се радови и дела  етнографског карактера овог руског политичког посленика не могу узети као озбиљан извор и озбиљан научни труд, пошто је у питању наложена и, да тако кажемо, дипломатски "финг

"СЛАВА" КАО ОБИЧАЈ НЕ САМО СРБА, ВЕЋ И БУГАРА И МАКЕДОНАЦА. Порекло обичаја  (проширено) Тема данашње објаве је обичај "слава". Откуд слава у Македонији? Већина људи не зна где је и када настала Слава као обичај. Сви знају да одвајкада њихова породица слави ову или ону Славу. У Србији говоре да само Срби славе "славу" и да слављење "славе" аутоматски значи да је човек, породица или народ српски. Када питате некога из Србије ко је код Срба смислио обичај слављења Славе, као из топа добијате одговор - Свети Сава! (1176 - 1236). И заиста, српска историографија и етнологија, име светитеља Саве најчешће спомиње као установитеља тог обичаја. Свети Сава установио, по њима, значи, обичај је српски. И што се тиче установљења и популаризације овог обичаја светим Савом, ми се са тиме свакако можемо сложити. Међутим, о настанку и самом пореклу овог обичаја мало се ко пита. Шта је истина? Оно што се зна о пореклу Славе као обичаја у Срба, јесте да се у српски

Отац Кирил Тетоец - Пејчиновић (1771  -  1845) био је поборник и борац за увођење народног (македонског) језика у богослужење (проповеди и поучну литературу) у времену када је започео процес буђења успаване националне свести Македонаца и Бугара и када је Македонијом у духовном и културном смислу доминацију имало грчко словенофобно високо свештенство, постављано уз помоћ Турака из Цариграда, због чега су познатији под именом "фанариоти" (по Фанару, области у Цариграду). Пошто су, услед симбиозе са турско-османском влашћу, имали скоро потпуну власт над целим друштвеним животом тог дела турске империје и држали све тадашње образовне институције у својим рукама, њихова тежња била је да потпуно потисну националну свест балканских народа и да им наметну грчку националну свест, због чега се посебан напор са њихове стране улагао у елиминисању словенске писмености на територијама које су јуриздикционо руководили. Овакве тежње ишле су до брисања и физичког уништавања словенских натпис

 Често смо имали прилике да слушамо од разних националистичких идеолога и квазипознаваоца како су специфична македонска презимена са завршетком на -СКИ (тачније -О(В)СКИ/-Е(В)СКИ) једна новотарија коју су измислиле титоистичке власти после Другог светског рата, како би и на тај начин, дале нови белег новој нацији, коју су, како ови нацио-идеолози тврдише и још увек тврде, "измислили". Па још, као доказ својим сомнабулијама, приказују фотографију једног споменика из периода између два светска рата, на којем је покојник означен презименом са завршетком на -ИЋ (погледати фотографију), па закључују - ето! доказ да су у Македонији сви људи раније били са презименима на -ИЋ, а да су комунисти измислили презимена на -СКИ! Међутим, ми бисмо рекли и много више од овога: у Македонији су скоро сви житељи словенског језика били са презименима на -ИЋ пре Другог светског рата! Како, рећи ћете? Лепо, били су приморани! Тадашња власт је већ 1912 године приморала све житеље Македоније да мора

Стојан Новаковић   ( Шабац ,  1. новембар   1842  —  Ниш , 4/ 17. фебруар  или 5/ 18. фебруар   1915 )   био је један од најзначајнијих српских интелектуалаца и политичара друге половине 19 века. Оба вљао је неколико високих државних функција. Био је председник  Министарског савета Краљевине Србије  у два наврата (1895-1896, 1909), а такође је служио и као министар (разних ресора) у неколико влада. Као дипломата, био је посланик  Краљевине Србије  у  Цариграду ,  Паризу  и  Петрограду . Бавио се  научним  истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као  филолог , проучавао је  српски језик  и  историју српске књижевности . Као  историчар , проучавао је правну и друштвену  историју српског народа . Као  књижевник , писао је песме и прозна дела, а бавио се и преводилачким радом. Био је председник  Српске краљевске академије  (стари назив Српске академије наука и уметности) од 1906 -1915 године. Оно што је за нас важно, јесте ангажовање Стојана Новаковића у Македонији. О