ОТАЦ КИРИЛ ТЕТОЕЦ У КОНТЕКСТУ СРПСКО-БУГАРСКЕ БОРБЕ ОКО МАКЕДОНИЈЕ (1878-1913)

Отац Кирил Тетоец - Пејчиновић (1771 - 1845) био је поборник и борац за увођење народног (македонског) језика у богослужење (проповеди и поучну литературу) у времену када је започео процес буђења успаване националне свести Македонаца и Бугара и када је Македонијом у духовном и културном смислу доминацију имало грчко словенофобно високо свештенство, постављано уз помоћ Турака из Цариграда, због чега су познатији под именом "фанариоти" (по Фанару, области у Цариграду). Пошто су, услед симбиозе са турско-османском влашћу, имали скоро потпуну власт над целим друштвеним животом тог дела турске империје и држали све тадашње образовне институције у својим рукама, њихова тежња била је да потпуно потисну националну свест балканских народа и да им наметну грчку националну свест, због чега се посебан напор са њихове стране улагао у елиминисању словенске писмености на територијама које су јуриздикционо руководили. Овакве тежње ишле су до брисања и физичког уништавања словенских натписа у словенским црквама и паљењу словенских богослужбених књига, замењујући их обе са грчким. Народни словенски језици били су сматрани за нешто погано и варварско, док је грчки језик био нешто што је било узвишено и културно*1. 

Треба истаћи и да су фанариоти први пример застрањења и искривљења православног хришћанског учења и практично узрочници појаве и први протагонисти, родитељи, јереси етнофилетизма, која је касније и осуђена од стране Православне Цркве. Њихов штетни утицај изазвао је страшне последице грандиозних размера по саму Православну Цркву, које и данас нису јенуле.

У оваквој клими, а надахнут текстовима светог Јована Дамаскина, који се залаже за употребу народног језика у проповеди јеванђељске Истине, свој рад започиње и отац Кирил (Пејчиновић), игуман најпре манастира Кичевске Пречисте, касније Марковог, а потом, најдуже, Лешочког манастира крај Тетова, којег је и обновио.

Увидевши врло лоше стање и духовно застрањење свога народа као последице губитка интереса за побожност и Христову науку услед тескобе грцизације која је владала у црквеном животу, отац Кирил се решава да своје проповеди напише, а касније и одштампа на народном македонском језику (којег он у својим делима назива "прости народни болгарски*2 језик"), на тетовско-скопском говору , којем је и сам припадао. 



Тако, пошто у Македонији у то време не постоји ни једна штампарија која би објавила књигу на македонском језику, он објављује књигу штампану у српској штампарији у Будиму (Будимпешта) 1816 године, "Огледало", приручник за свештенослужитеље, једна врста скраћеног требника, са молитвама за разне потребе, али и саветима за свештенике, као и укорима за недобросавесне пастире. 

Посебно занимљива књига јесте књига "Утешение грешним", коју је отац Кирил написао 1831 године, коју шаље за штампу сада већ у Београд, али тамо његова књига није добила благонаклоност тамошње цензуре због језика којим је писана, јер, како је у образложењу стојало, садржи исувише народног говора и турцизама, па штампање изостаје, све до отварања прве македонске штампарије у Солуну, коју отвара Теодосиј Синаитски (папа Теодосиј) 1838 године, па "Утешеније грешним" оца Кирила излази већ 1840 године. 

"Утешеније грешним" је поучна књига, која има за циљ да поучи народног читаоца и упути у исправан побожан живот и даје му поуке о томе како хришћанин треба, односно не треба да живи, са неким конкретним примерима. Ова књига је у Македонији имала изузетан значај и многи су је деценијама чували као посебну драгоценост у својим домовима. 

Осим ове две књиге, отац Кирил пише и житије кнеза Лазара ("Житие кнеза Лазара"), којега је он (погрешно) сматрао градитељем манастира Лешок у којем је игуменовао. Ова књига, на жалост, није објављена, али је у рукопису објављена од Афанасија Селишчева*3, руског филолога, који је писао о становништву Македоније.

Не бисмо улазили превише у подробности мисионарског и проповедничког (уједно и националног) рада оца Кирила. Они су и овако довољно познати. Разлог нашег интересовања за ову изузетну личност јесте присвајање његове личности и дела од стране разних националистичких структура у контексту српско-бугарске борбе за Македонију од 1878-1913 године, све до данас.

Личност оца Кирила, којег многи сматрају и светим, а међу њима и наша маленкост, који је цео свој живот и труд провео у Македонији и међ' македонским народом, због одређених историјских околности, својатају националисти (не уопштавамо и не мислимо на целе народе, већ националистичке структуре) околних народа: 

- бугарски га својатају, јер је отац Кирил свој језик назвао "прости и некњижевни језик болгарски"; 

-  српски, јер је пострижен у Хиландару, јер је помоћ тражио од кнеза Милоша за штампање књиге и зато што је у својој једној књизи потписан као "ПејчиновиЋ" и, уједно, што је волео светог кнеза Лазара. 

Хајде да обрадимо и анализирамо све ове наводе.

1) Кирилов "болгарски јазик"

О овоме смо већ говорили у једном нашем чланку *4.

Овде треба истаћи да је грчко свештенство и елита, који су у том периоду доминирали Македонијом захваљујући улози "фанариота", који се појавио након укидања Охридске Архиепископије у Македонији (последња четвртина 18 века), све словенске језике називало "бугарским" (вулгарики), па се тако овај израз проширио и код Македонаца, (упоредо са ужом ознаком - "македонски"), те се реч "бугарски", тачније "болгарски" јавља и код неких  аутора са почетка 19 века, али наравно, у грчком значењу - "словенски", а не у данашњем смислу. Тако, Атанас Македонец са краја 18 века неспорно свој језик сматра македонским, а Кирил Држилов, солунски штампар са половине 19 века, и његов брат Константин, називају свој језик понекад "бугарски" (у значењу "негрчки", "словенски"), а понекад "македонцки" (у ужем смислу), а такво спорадично "колебање" и "конфузија" је очита и из новинских чланака из тог периода, који су се бавили том тематиком. Треба рећи да ова реч, "бугарски" ("болгарски") ни у самој Бугарској није до друге половине 19 века имала јасног националног значења. Међутим, бугарска историографија, прожета духом наметљивог национализма, жели да прикаже како ова реч, "болгарски" значи "бугарски" у националном смислу. Свакако, читајући саме бугарске ауторе 19 века (нпр. Теодоров - Балан или Атанас Шопов или, са друге стране, Пајсије Хилендарски), постаје јасно да реч "бугарин" ни у самој Бугарској у то време нема јасно национално значење, већ да је ознака за необразоване људе, негрке и сељаке словенског језика. 

2) Отац Кирил и помоћ од кнеза Милоша

У време када је творио и радио отац Кирил (1815-1845), једина слободна или делимично слободна словенска држава, била је Књажевина Србија (1815-1882). Сви остали словенски народи на Балкану, а посебно они који су остали под турским ропством, гледали су на Србију као узор, стожер, али и помоћника у борби против ропства.

 

Треба рећи да је Србија у то време, за Македонце и Бугаре била и својеврстан светионик, у мраку турског државног и грчког културног ропства. Грчка црквена елита, уз одобрење Турака, радила је све да хеленизује Бугарску и Македонију, и да уништи било какав спомен о словенском језику. Зато су отомански народи словенског језика виделе у Србији ослонац у јачању словенске свести, писмености и ширењу богослужбених књига. Свакако, и Србија је у томе видела могућност и прилику да међу овим народима ојача свој утицај*5

Отац Кирил Пејчиновић био један од првих аутора из Македоније који је тражио помоћ за штампање своје (друге) књиге од кнеза Милоша. То је био случај са многим ауторима из Бугарске и Македоније тог времена, пошто у то време, до 1838 године, у Македонији није постојала ни једна једина штампарија за македонски/ црквено-словенски језик. Као што смо рекли, Србија је била место одакле су слате хиљаде богослужбених књига, као и књига световног карактера, у Бугарску и Македонију. Србија је, сагласно Гарашаниновој препоруци, помагала буђење словенске националне свести у тим земљама, а књижарство и словенске књиге биле су добар начин да се то оствари.

Да закључимо. Отац Кирил тражио је помоћ од Србије и кнеза Милоша не из неког другог разлога (националног), већ зато што у Македонији није постојала штампарија за словенска језичка издања. Једино је Србија, као делимично слободна (аутономна) држава, могла да одштампа и помогне књигу на словенском језику, па су тамо многи из Македоније и Бугарске, или у српској штампарији у Будиму, штампали књиге, а пошто књиге ни у Србији нису штампане без одобрења тамошње власти, отац Кирил се обратио право кнезу Милошу и тражио помоћ и одобрење за своје дело (које, узгред, није одобрено, као што већ рекосмо).

3) Одлазак и пострижење оца Кирила у Хиландару.

Отац Кирил био је монах у Хиландару, а ту је био као монах и његов отац, Пејчин (у монаштву Пимен) и стриц Далмат. Неки ово наводе као доказ да је отац Кирил заиста био Србин. Међутим, заборављају једну важну чињеницу - у то време Хиландар није био српски манастир и у њему није било ни једног монаха Србина и тада је он важио за "болгарски". Оваква ситуација владала је у манастиру од средине 18 века, до самог краја 19. века.

4) Отац Кирил пише "Житије кнеза Лазара"

Као што већ спименусмо, отац Кирил сматрао је да је манастир Лешок задужбина кнеза Лазара, иако то историјски није тачно (Лешочки манастир изградио је извесни јеромонах Антоније, између 1321-1331 године. Кнез Лазар био је највероватније ктитор манастира). Као знак захвалности, како је веровао о. Кирил, подигаоцу, написао је ово житије, али са старијег, српско-словенског, предлошка (из Зборника XVII века у Дечанском манастиру у којем се налази и споменути предложак „Послѣдованиіе вь паметь светаго и блаженаго кнеза Лазара”, које је послужило оцу Кирилу).*6

Оно је занимљиво зато што је отац Кирил у своме делу негде преводио, а негде препричавао и допуњавао усменим предањима постојећи текст, а на местима где у српском предлошку стоји "наша земља", отац Кирил у своме делу тај израз мења у "српска земља". На основу тога видимо да је о. Кирил правио разлику између своје и српске земље.*7 И осим тога, ту видимо да је врло добро знао за Србе, Србију, српске земље, језик, али да ипак свој језик не назива српским, ниту се у било ком свом делу идентификује са Србима.

5) "Презиме" на -ИЋ оца Кирила

Појединци као "најјачи" доказ српске народности оца Кирила Тетовца наводе његово "презиме" са завршетком на -ић. И, заиста, у његовој књизи "Огледало", штампано у српској штампарији у Будиму, стоји да је аутор "Кирилъ Пейчиновићь". И неки надобудни брже-боље потрчаху да узвикну "Ето, доказ да је Србин!"

Међутим, ту има неколико "зачкољица". Најпре, почетком 19 века, па и касније, међу Србима је био обичај да име сваког иностранца посрбе (напишу на српски начин). Па тако, ако би се неки Енглез звао Џорџ, а отац му био Џон, у српским књигама или новинама он би био Ђорђе Јовановић, пошто је Џорџ енглески облик имена Ђорђе, а Џона - Јован. Доказа томе има прегршт, а такав је манир у писаној речи у Србији владао до Другог светског рата. Самим тим, "Пејчиновић" може бити име које је оцу Кирилу дао сам српски штампар, без било какве лоше намере, јер су се те ствари тада радиле као правило које се подразумева. И не само то, већ се тај манир почетком 19 века раширио у том делу Османског царства (Бугарска и Македонија), јер се сматрало да је то део црквено-словенске и руске традиције, па је добар део образованих људи, ако не и већина њих, и из Бугарске и Македоније, а као удар на утицај грчких фанариота који су владали тамо, своја презимена записивала са завршетком на -ИЋЬ или ИЧЪ, као једна врста моде. Ово мода је увелико позната и у бугарској науци и обрађена као једна краткотрајна појава прве четвртине и прве половине 19 века. Тако, познати бугарски лингвиста , Стефан Илчев, специјалиста за бугарску антропонимију (наука о именима) за ову појаву почетка 19 века, сасвим оправдано пише да су овакве форме презимена међу Бугарима дошле као једна врста словенофилске моде, иако нису биле утемељене у народној традицији, а да су се појавиле, јер су на томе настојали издавачи књига из Будима или Србије, али да се то прихватило од тадашњих образованих људи као нека краткотрајна мода, која је брзо напуштена (нестала потпуно до краја 19 века)*8. Слично је било и у Македонији. Доказ томе је да су се имена  појединих личности тог периода негде појављивале у варијанти са завршетком на -ићъ (у српским штампаним издањима) или -ичъ (у македонским издањима око 1840 године), али да су упоредо употребљавани и облици са -ов или -о(в)ски, да би облици са -ићъ/-ичъ врло брзо били потпуно напуштени (чак и много пре него у Бугарској). 

Тако, остаје да закључимо да оно што неки надобудно називаше/називају српским презименом оца Кирила, Пејчиновић, није уопште било његово презиме, већ да га је тако записао српски штампар, по обичају који је тада владао. 

И, као кључни аргумент да се отац Кирил заиста уопште није презивао Пејчиновић, навешћу мишљење које сматрам да итекако треба бити размотрено, а никада и нигде га до сада у радовима који се баве овом тематиком нисам прочитао! 

Наиме, мени уопште није јасно зашто је неко уопште говорио о томе да је "Пејчиновић" презиме оца Кирила? То уопште није ни било презиме, већ патроним, средње име, које се бележи по оцу! Другим речима, то је оно што Руси називају "отчество", једна врста замене за право презиме, која се употребљавала у периоду док се права фамилијарна, презимена нису почела бележити. Њиме се само указује да нека особа потиче од овог или оног оца, што је за почетак 19 века било сасвим довољно. "Кирил Пејчиновић" значи Кирил, син Пејчина, а тако се заиста звао биолошки отац оца Кирила, што је сам отац Кирил забележио (погледати фотографију).

Отац Кирил, са своје стране, није никада себе назвао Пејчиновић, већ је користио у својим делима израз "Кирил Тетоец", Кирил Тетовац, пошто је потицао из тетовског села Теарце.

Насупрот тога, иако отац Кирил, није оставио белешку о свом презимену, што и није необично за једног монаха, ипак можемо закључити да је његово изворно "отчество", патроним или средње име - Пејчинов, јер она се у Македонији бележе увек са завршетком -ОВ или -ЕВ. Свакако, сасвим је извесно да је његово презиме било са завршетком на -О(В)СКИ/-Е(В)СКИ, о чему ће бити речи у неком наредном чланку.

ЗАКЉУЧАК

Отац Кирил Пејчиновић личност је која превазилази македонске оквире и македонског народа и језика којима припада. Он има универзални балкански и, шире, хришћански карактер, пошто размишља у границама општехришћанског и православног јединства, насупрот Турцима "исмаилћанима", али и грчким етнофилетистичким антицрквеним тежњама (црквена "десна скретања") свога доба и грчке супремације, објављеног хришћанима целог Отоманског царства. Његова љубав према св. цару Лазару, али и учешће и помоћ у бугарском националном буђењу, овом свештеном Божијем служитељу дају улогу благословеног моста који приближава народе, а искључује искључивост и самозаљубљеност. И све то, преподобни отац радио је и живео у своме македонском народу и у свом и за свој језик, а "језик је наша Отаџбина", како је, век и по касније, лепо рекао његов следбеник, велики лингвиста, Блаже Конески. Зато отац Кирил припада македонском народу, али на начин да изађе из оквира своје искључивости, те да у другим народима препозна такође све оно што је лепо и богоугодно и да то и подржи и подражава.

На жалост, српско-бугарска борба око Македоније са краја 19 века, имала је за циљ да све значајније личности те земље припишу и присвоје за себе. Па су у свом националистичком лудилу и једни и други националисти зашли у апсурде и ћорсокаке, о чему смо и писали. Тако су, услед немогућности да докажу разумним аргументима своју позицију, морали понекад да прибегну насиљу. 

Није на одмет да споменемо да је један земљак и  наследник на игуманском трони оца Кирила, отац хаџи Језекиљ (лешочки игуман од 1878-1898), у манастиру Лешок убијен услед српско-бугарских интрига да игумана убеде да је Србин, односно Бугарин и да ппдржи такву наопаку агитацију међу сународницима. Како је он остао на својој позицији да је Македонац, а не нешто друго, сустиже га убилачка рука крвника 1898 године. *9

Треба истаћи још једну димензију оца Кирила, а то је предвременост. Реч је о човеку који је, поучен великим Јованом Дамаскином, почео да пише на народном језику свога народа, и то на родном тетовски-скопском дијалекту, у периоду када се о писању на такав начин могли само сањати. Зато кажемо, а тако и јесте, да је отац Кирил био човек испред свога времена, литературни, али и духовни пророк, који, осим што је чудотворио пером, остаће забележен и као молитвени чудотворац, којем су многи притицали ради молитвене помоћи и који су ту помоћ и примали. 

Све то потврђује да је овај преподобни муж био, као што рекосмо, испред свога времена, просвећени Духом Светим истински просветитељ, којег је наша данашњица и реалност (литературног македонскиг језика) увелико потврдила, оправдала, али и заволела и овековечила. 

Хвала му и слава!

Свети преподобен отче Кириле, моли го Бога за нас!

--------------------------

Аутор чланка: 

Радослав Малеш (Блажевски)

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Литература и извори:

*1 - "Четиријезичкик или Уводно обучение", Даниил Москополец, 1794; Житије Герасима Зелића (Будим, 1823) 

*2 - Израз "болгарски" који се тада у Македонији користио наметнули су Грци, и није имао значење "бугарски" какво данас има, већ је значио "словенски језик насупрот грчког" (Крсте Мисирков, За македонцките работи, 1903)

*3 - Афанасий Селищев, Полог и его болгарское население, София, 1929

*4 - наш чланак на овом блогу, под називом "О "КОНТРОВЕРЗИ" МАКЕДОНСКОГ ЈЕЗИКА

*5 - Илија Гарашанин, Начертаније, 1844

*6 - које, истина, никада није објављено због његове смрти. Објављено је парцијално у делу "Полог и его болгарское население", Афанасий Селищев, София 1929.

*7 - рецимо, из српског предлошка:

[[„После не мало времена стигоше и постиже и нас, грехова наших ради, богопустињска стрела, исмаилћани...и подиже се Амурат цар персијски, са мноштвом Агарјана, толико да их је немогуће избројати, тако да је покрај њих наша земља попут мале реке покрај мора и наступише и сукобише се са нашом земљом ..]] (Фотографија испод)

Упоредити са варијантом оца Кирила:

[[„Ради грехова наших постиже нас богопустињска стрела агарјанска, - ради грехова наших попусти Бог силу агарјанску, Исмаилћане, тачније Турке, и удари на српску земљу велико мноштво без броја, као када кажеш да је било сто Турака на једног Србина.” (Фотографија испод)

*8 - "После времена Препорода, широку употребу добио је завршетак -ИЋ (-ович, -евич) за презимена: Генович, Добринович, Княжевич, Маринович, Павлович, 

Попович, Радосинович, Скорчович, Тодорович, Холевич, Христович. Тешко да су се сви носиоци таквих презимена слагали са тим неуобичајеним за Бугаре завршетком, тим пре што се у једним штампаним књигама то јавља доста често, а у другим сасвим ретко или никако - одакле закључујемо да су то (такве форме презимена-бел.моја) у многим случајевима налагали према свом укусу под руским или српским утицајем аутори и издавачи књига. Презимена таквог типа, као и свака мода, до краја 19 века постали су демоде и данас их има врло мало". (Превод, мој)

Оригинал: "По време на Възраждането е добило широка употреба окончанието -ич (-ович, -евич): Генович, Добринович, Княжевич, Маринович, Павлович, 

Попович, Радосинович, Скорчович, Тодорович, Холевич, Христович. Едва ли всички носители на такива имена сами са си слагали това необичайно за българите окончание, още повече че в едни старопечатни книги то се явява много често, а в други съвсем нарядко или никак —дето ще рече, в много случаи са го налагали по свой вкус под руско или сръбско влияние авторите и издателите на книгите. Имената от този тип, като всяка мода, към края на XIX в. се демодирали и днес са оцелели съвсем малко." Стефан Илчев,

Речник на личните и фамилните

имена у българите, София, 2012

*9 - П. Ритих, П.Д. По Македонии, Путевые очерки, Русский вестник, сентябрь 1902 года