30 ИСТОРИЈСКИХ ЧИЊЕНИЦА КОЈЕ НИСТЕ ЗНАЛИ О МАКЕДОНИЈИ - ШТА НАЦИОНАЛ-ШОВИНИСТИ НЕ ЖЕЛЕ ДА ЗНАТЕ О МАКЕДОНЦИМА?

1) Византијски историчари и хроничари, Јован Ефески, Јован архиепископ Солунски (аутор "Чуда светог Димитрија Солунског"), Константин Порфирогенит и други, говоре о насељавању Македоније од стране 8 словенских племена,  и прецизирају (Јован Ефески, "Чуда...") да су дошли са именом "С(к)лавини" и да овај народ није имало другог народног имена, осим тог, што ће рећи да се нису називали Србима или Бугарима, већ су представљали посебну грану словенства. Не постоји ни један једини историјски документ пре српског средњевековног освајања Македоније (крај 13 века), који назива словенску популацију Македоније - Србима! 

2) Обичај "слава" настао је у Македонији (први пут забележен у Охриду 1018 године, према византијском историографу, Јовану Склици -  Ioannis Scylitzae Synopsis Historiarum), и после се, преко Охридске Архиепископије највероватније, проширио по Бугарској и Србији. Осим Срба, имају га, како Македонци, тако и Бугари (у целој Бугарској слава се обележава под именом "семејни курбан" или "патрон" што је бугарска форма "славе" - о којем смо већ писали у чланку о Слави као балканском обичају македонског порекла, присутног и код Бугара - https://makedonskaistorijanasrpskom.blogspot.com/2021/07/blog-post_29.html). Значи реч је о обичају којег имају сви балкански православни народи словенског језика.

3) На свим светским славистичким катедрама (укључујући и београдску), македонски језик се изучава као посебан словенски језик, а не дијалект неког другог језика. 

4) Националисти шире фејк, тврдећи да су се Срби населили и у Македонији, позивајући се на Константина Порфирогенита, који у своме делу "О управљању царством" (32.глава) заиста говори да се један део Срба населио у Македонију (на једном делу Егејске Македоније - данас у Грчкој) и да је се населио у релативној близини града Солуна, крај градића Филака, који се од тог времена назвао "Сервија".

Међутим, националисти вам не казују целу истину, пошто Порфирогенит у истом делу јасно и недвосмислено наводи да су Срби били незадовољни земљом у коју су дошли и да су се убрзо из ње иселили и отишли на север, на територију данашње државе Србије, у којој су остали. (Исто дело, иста глава)

5) Територија готово целе данашње Републике Македоније ушла је у оквире античке Македоније како освајањима Александра Македонског, а касније, након привременог политичког и војног опадања македонске државе, у време Филипа Петог, који заузима области северно од данашњег града Свети Николе (Билазора), што обухвата више од 80% данашње Републике Македоније.

Порфирогенит у своме другом делу "О темама" ("тема" је управна византијска област) говори о територији која чини Македонију у његово време и наводи да Македонији припадају сви градови од данашњег Велеса (централни део данашње Републике Македоније) па све јужно до Солуна. (Constantin Porfirogenito, De thematibus. Citta del Vaticano, 1952, p. 85, 37-39; 85, 46-47)

6) Византијски историограф из 14 века, Лаоник Халкокондил, даје још шире границе Македоније, и говори о Скопљу као граду у Македонији, чиме је јасно да је овај град од најранијих времена био део Македоније. (Laonici Chalcocondiae Historiarum. Ed. J. P. Migne, - PG, t. CLIX. (Paris 1866), col. 36, B-37, C)

7) Македонско-словенски цар Самуил (цар од 976 - 1014) је био први словенски цар. Иако је узурпирао бугарску круну, крунишући се њом, желећи тиме да добије легитимитет цара на међународном плану, он је био први цар који је користио словенски језик и писмо (сви цареви Бугарске су користили грчки језик и писмо на двору или турко-бугарски језик). Највећи и најпознатији византолог, Георгије Острогорски пише о Самуилу као македонско-словенском владару, јер је једро његовог царства била је Македонија и њен посебан словенско македонски народ, због чега је његово царство називано и Македонско царство. (Георгије Острогорски, Историја Византије, 1963 и Georgije Ostrogorski: Geschichte des Byzantinischen Staates, C.H.Beck, München, 1963)

8) Патријарх и први архиепископ Охридске Патријаршије/Архиепископије, св. Јован Дебарски, који је одржавао живе контакте са источнословенском државом Кијева (код нас погрешно називане "Кијевска Русија"), у тој држави био је познат као свети Јован Македонски, а тако је и живописан, са истим натписом, у познатој кијевској "кириловској цркви" (собору) из 12 века.

9) Од 13 века, у синодалним актима Охридске Архиепископије, почиње да се појављује израз "Македонац" за житеље Македоније словенског језика. Према њима, у у првој половини 13 века, Македонци су најбројнији народ Епирског депотата, који је обухватао скоро све делове Македоније (J. Pitra, Analecta sacra et classica specilegio Solesmensi parta, t. VI Juris ecclesiastici graecorum selecta paralipomena. Parissis et Romae 1891, col 315)

10) У чак 4 постојећа преписа Душановог законика (раванички, карловачки, загребачки и софијски), цар Душан је описан као "македонски цар Стефан Душан" (рецимо у препису* који се чува/о у Софији, вели се "Благовјернаго и христољубиваго македонскаго цара Стефана србскаго, блгарскаго, угарскаго..." Ово наводимо не као некакав доказ наводног македонског порекла цара Душана (мада он и није био цар у правом смислу, јер није био признат ни од Рима ни од Цариграда - Новог Рима, какав је био обичај), већ само као доказ да је македонско име и у време српске владавине Македонијом у средњем веку, живело, и да је сматрано изузетно важним и престижним, што је и поспешило процес идентификације македонског словенског становништва са њим (мада, свакако и мешање са староседелачким становништвом), која је већ почела и пре 12 века, о чему нам говори тачка 8. овог чланка. (О цару Душану титулираном као "македонски цар", погледај фотографију: кликнути на фотографију за увеличавање)





(Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи. Књига ИИИ, Београд 1905, стр. 41) 

11) Презиме "Мрњавчевић" није историјски потврђено и највероватније је измишљено. Први пут се појављује у историјским књигама самога краја 16 века, а до тада нигде није забележено. 

12) Вукашин се, још за живота наследника цара Душана, Уроша, прогласио за краља и, заједно са братом Угљешом, отцепио се од остатка српске државе и у Македонији водио самосталну политику, ослањајући се на локално становништво. Зато је највероватније оно становиште да је ова владарска лоза била локалног словенско-македонског порекла. Уостало, у времену у којем су живели (14 век), нису постојале драстичне разлике између словенских житеља Србије, Бугарске и Македоније, и национална свест није играла велику улогу. Сви Словени су се мање-више, сматрали једним народом. То је разлог због кога Вукашина и Марка као своје националне јунаке, поштују, осим Срба, још и Бугари и Македонци. 

13) Најранији историјски извори (рецимо, "Јањичарове успомене", од Константина Михајловића, који је живео близу владарских земаља Мрњавчевића, на Космету, у Островици, а рођен је 1435 године), као и прва историја српског народа (Историја о Црној Гори, владике Василија Петровића Његоша, из 1745 године), не третира Мрњавчевиће као српске, већ бугарске владаре (цитат: "Код њега бијаше Вукан Мрњавчић <Вукашин Мрњавчевић>; од нације бугарске кнез, кога је цар Стефан веома волио."). 

14) Македонија до 1878 године није сматрана у Србији за део Старе Србије, што је логично, јер појам "Старе Србије" означава онај део српских земаља где је рођена српска државност, а Македонија је постала део српског краљевства и царства тек у позном периоду, од којих су неки делови Македоније били део тога /краљевства/царства тек 40-так година, а најдуже они 70-так година. У Начертанију Илије Гарашанина, Македонија се не спомиње ни једном, осим као славенска земља, а осим тога, не постоји ни један други званичан документ Србије тог времена где се Македонија третира као Стара Србија. Неколико од следећих тачака такође доказују ово што смо рекли. 

15)  Бертрандон Дела Брокијер у свом путопису из 15 века бележи да су "Турци покорили све Србе, Бугаре, Македонце и Грке "и да их држе у великом ропству". (Бертрандон де ла Брокиер, Путовање преко мора, 1459)

16) Не постоји ни једна једина народна македонска песма која велича "четничке" војводе типа Бабунског, Соколоског и друге. За македонски народ они су од почетка били својеврсни јањичари и издајници. 

17) У Русији је почетком 18 века формирана војна јединица од пресељеника са Балкана, који су били организовани у пукове, а ови формирани на националној и етничкој припадности , а боје униформи биле су у складу са националним бојама датих формација. Један од датих пукова био је и "Македонски пук" (формиран 1759), чије су боје униформе биле црвено-жуте, а у списку војника који је сачуван, међу личним подацима, остала је забележена и њихова националности - македонска. Неки од осталих пукова, поред македонског, били су "српски", "бугарски", "влашки (румунски)", "угарски" итд. Остаци македонског присуства у тадашњој Русији (данас Украјини) јесу до данас остали топоними: Македонов, Македонивка, Македони, Скопјевка, Куманово, Кумановка, Малаjа Каратовка, Новиj Полог, итд. 

(Юрий ДЕГТЯРЕВ СКАЗАНИЕ О ЗЕМЛЕ СЛАВЯНОСЕРБСКОЙ– СЛАВЯНОСЕРБИЯ, 1753 – 1764)

18) Да ли сте знали да је Глигор Соколовић био дуго чланом Врховистичке бугарске организације, екстремно бугарске националистичке оргнаизације, која је о Глигору чак и објављивала чланке хваливши га као доброг и храброг Бугарина, који се жртвује за интересе бугарског народа? Ево фотографије из бугарског националистичког листа "Македонија" из 1904 године, где се о Глигору Соколову (касније се преименовао у "Соколовић") пишу као дугогодишњем борцу за бугарске националне интересе и великом Бугарском патриоти. 

19) Да ли сте знали да су две истакнуте личности такозване српске четничке организације у Македонији, Василије Трбић и Јован Грковић - Гапон, били монаси, па после размонашени, пошто су побегли из манастира, будући да се дознало да су поубијали неколико светогорских монаха?

20) Да ли сте знали да је српска краљевска влада, поручила од Спиридона Гопчевића да напише књигу у којој ће житеље Македоније описати као Србе и добро то платила? Цена тог његовог дела била је 12 000 динара у злату. (Архив Србије, МИД  ПО ф: И, досије ИВ, Пов. бр. 107/1889). Иначе, врло брзо се показало да је Гопчевић фалсификатор, што је обнародовао српски публициста немачко-чешког порекла, Карл Хрон (у своме делу "Народност Македонских Словена"), доказујући да Гопчевић нити је био у Македонији, а нити зна о чему пише, дајући недвосмислене доказе Гопчевићевих фалсификата. 

21) Сачувана су писма српске владе Спиридону Гопчевићу, ученом Србину из Трста, у којем му влада тражи да специјално напише књигу у којој ће македонско становништво приказати као српско и за то тражи огромне своте новца. Истовремено, Гопчевић пише влади да ће књигу објавити о свом трошку, како не би било очигледно да иза те његове књиге стоји српска влада. (Архив Србије, МИД  ПО ф: И, досије ИВ, Пов. бр. 283/1888)

22) Да ли сте знали да у Србији до 70-тих година 19 века није објављен ни једна књига или новински чланак који говори о Македонцима као Србима, већ се они увек третирају као несрби? Исто тако, српски агент, послат владом тадашње Србије у Македонију, Стефан Верковић, објављује дело у којем ни на једном месту не говори да у Македонији живе Срби! Иначе, Верковић је у Македонији провео скоро 10 година (са прекидима од 1850 до 1877 године) и обишао ју је целу, те самим тим имао добар увид у то за шта се Македонци у том периоду сматрају. 

23) Исто тако, Јован Цвијић, познати српски географ, у своме делу "Проматрање о етнологији Македонских Словена", ни на једном делу не наводи да је негде у Македонији чуо да се Македонци сматрају Србима. Он своје "доказе" српства Македонаца наводи тек посредно, али ни на једном месту не каже да се они изјашњавају Србима.  Зато их у овом делу Србима и не назива, већ користи израз "Македонски Словени". 

24) Да ли сте знали да су Македонцима власти Краљевине Југославије насилно мењала презимена тако да буду са завршетком на -ИЋ? Пре тога, завршетак ИЋ на своја презимена стављали су само они Македонци који су радили у Србији као печалбари или они који су се прихватили задатка да за новце и привилегије пропагирају и насилно приморавају македонско становништво да се изјашњава као српско, попут Глигора Соколоског (који је најпре променио презиме у Соколов и декларисао се као Бугарин, и напослетку, мења га у Соколовић и декларише се као Србин) или Ђорђа Цветковића (чије је оригинално презиме свакако Цветковски), "војводе" дримколског. 

О овоме смо већ писали чланак: https://makedonskaistorijanasrpskom.blogspot.com/2021/07/blog-post_13.html

25) Стојан Новаковић пише 22 новембра 1902 године председнику Краљевске Владе у Београд:

"Македонски сепаратизам се стреми ка посебном културном и политичком организовању Македоније, независног од културних и политичких центара у Софији и Београду. Они мисле да ако Македонија добије некаква аутономна права, са њима треба ићи до отцепљења цркве од Бугарске егзархије и организовање посебне цркве...и подизање македонског дијалекта на ниво државне и литературне употребе. На та три основа: посебне цркве, посебног језика и посебне аутономне организације, а под заштитом султана и патријарха, заснивала би се будућа аутономна организација Македоније. Да би се ово догодило, врши се у том смислу агитација међу Македонцима."

(ДА СДИП ПП. Ф. ХИИ 1903 (22. НОВ. 1902). П. Но 193)


26) Да ли сте знали да је у Егејској Македонији до 1923 године већински народ био македонски, а да је у периоду од 1919 - 1923 почело насилно његово исељавање?

27) 1888 године, српски агент у Македонији, Темко Попов, пише Деспоту Баџовићу, једном другом српском агенту у писму: "Данас је такво стање националног духа код Македонаца, да и ако би сишао Исус Христос са неба, не би убедио Македонци да су они Срби или Бугари." (Народна библиотека. Београд - фонд. - Јован Хаџи Васиљевић П 413/ ИИИ. 9.мај 1888.)

28) Рудолф Арчибалд Рајс је 1918 године написао: "Чињеница је да се македонски не говори ни у Софији, ни у Београду. То је посебан језик као што је то код нас, у Швајцарској, романшки, који се говори у Гризоу, покрај италијанског. По мени, Македонац не може да се назове ни Бугарин, ни Србин, већ просто Македонац."

R. A. Reiss, Sur la situation des Macedoniens et des musulmans dans les nouvelles provinces grecgues Paris, 1918, р.6-7.

29) Петко Рачев Славејков, познати бугарски пропагатор у Македонији, пише 1871 године како се почео сусретати са македонским патриотима још 50-тих година 19 века, који су га убеђивали да они нису Бугари, већ Македонци, посебан народ са својом историјом и културом.

(П. Р. Славејков, Македонскијт в'прос - "Македонија" (Цариград), 18 јануар 1871.)

30) Велики српски научник друге половине 19 века, а уједно и српски званичник у Цариграду и Македонији, Стојан Новаковић, у своме чланку у листу "Отаџбина", говори да српска национална идеја нема утемељења у Македонији и да је највећи противник бугарске националне идеје - македонски патриотизам.

(Дипломатски архив - Дубровник, ПП одель, Ф. 1., 1888)

31) 1891 године Македонци, на челу са митрополитом скопским, Теодосијом Гологановим, отцепљују се од Бугарске Егзархије и формирају своју македонску цркву. Овом подухвату прикључило се неколико епархија. Избачен је бугарски језик из употребе, а почео да се користи македонски. Истерао је све пробугарске раднике и службенике цркве, и заменио их Македонцима. На жалост, Бугари су потплатили Турке да спрече формирање ове цркве и деловање Гологанова. 

32) Први речник македонског језика објављен је 1875 године ("Речник од три јазика: турски, албански, македонски"), а прва граматика 1880 године. Оба је написао Георгије Пулевски, "македонски Вук Караџић", који је читав живот радио на ширењу македонског духа, културе и традиције. Прва граматика се звала "Слогница речовска" и била је предвиђена да буде уџбеник за основне школе. На жалост, околности и турско ропство нису дозволиле да се овај уџбеник у то време почне користити у македонским школама. 

33) Први познати научник који је иступио са ставом да је македонски језик посебан словенски језик, био је познати руски филолог и слависта, Петар Драганов, који се успротивио тврдњама Бугара и Срба да је македонски дијалекат једног или другог језика. Дело у којем је изнео своје ставове, добијене на основу његових дугогодишњих истраживања, пошто је радио као професор у Бугарској гимназији у Солуну, звало се "Македонско-славянский сборник с приложением словаря : Вып.1, 1894". Након објављивања оваквих ставова, Драганов је био најоштрије нападнут од бугарске јавности. 

34) Да ли сте знали да су српска деца у школама у Србији учила да су Македонци најстарији словенски житељи Балкана и да су границе Македоније од Шар планине до Егејског мора? Тако је било све до 1878. када је Србија, на наговор Аустро-Угарске, решила да промени политику и покуша проширење ка Македонији. Деца у школама у Србији су до 1878 године учила истину о Македонцима као посебном народу. Илустрација: У званичном средњошколском уџбенику из географије за целу Србију, који је написан 1871 године (писао Петар Драгашевић), јасно пише да су Македонци најстарији словенски народ Балкана, и да су ту још пре Срба и Бугара. Ево фотографије страница тог уџбеника (кликнути за увећање фотографије) 





35) У француској ревији за патриотска питања, „L’Action Française”, били су објављени многи утисци франацуских војника са Балканског фронта, посебно из Македоније, и разни одјеци њиховог боравка и борбе тамо. Па тако, у споменутој ревији, у чланку из 1919 године, се говори:

 „Будући да је Македонија разлогом за много проблема између Грчке, Бугарске и Србије, зашто не бисмо створили једну независну Македонију? На крају крајева, и сами Македонци не признају никакву другу националност осим македонске."

„L’Action Française”, 29 јули 1919.

36) Етјен Бирне, француски војник на Балканском ратишту, говори о Македонији у своме запису од 7. маја 1917 године:

"Један преводилац  армијски - држављанин Црне Горе - дао ми је своју теорију о македонском народу. Он се враћа још на словенска пресељења у 9 веку. Македонска земља оставила је један заједнички белег на овом становништву, са локалним варијететима.  Ако би желела да их придобије, једној европској сили биле би довољне две деценије. Ослобођени од Турака, који су их држали у покорности присвајајући најбољу земљу, они сада само траже да њима управља једна богата заштитница, која ће донети новац.

Он можда има право. У доњој Македонији, најмање, када упиташ неко дете на улици: "Шта си ти? Грк? Србин? Бугарин?, оно одговара, поносно као Александар: "Ја сам Македонац!"

Etienne Burnet, "La Tour blanche: Armée d’Orient 1916-1917," Paris, 1921, стр. 80-81.

37) Едмон Буши де Бел био је француски доктор права и високи финансијски службеник у Француској, саветник у Министарству финансија Француске и заузимао је веома важно место у Главном штабу француске Источне армије на Балкану. Током Првог светског рата пропутовао је скоро целу Македонију и после написао књигу "Македонија Македонцима", која је била награђена од стране Француске академије наука. Ево неких занимљивих извода:

"Очигледно је да Македонци нису Грци. Али и покрај чињенице да имају неке сличности у нарави, вери и језику са Бугарима и Србима, они се разликују и од једних и од других. Питајте једног сељанина из Островског округа (налази се негде на пола пута између Солуна и Битоле - бел.наша), или Битолског, како се осећа, и девет од десет пута одговориће вам: "Македонац!" Зато словенско становништво Македоније треба да буде посебно као засебна народност, чије име би било Македонски Словени или, краће, Македонци..."

Edmond Bouchie de Belle, "La Macedoine et les Macedonniens", Paris, 1922, 80, IV, 303

38) Током 1923. године, британски пуковник Корф (Corfe) боравио је у Егејској Македонији (данас део грчке државе - бел.наша) и у свом извештају бележи да су му сви Македонци са којима је разговарао, на питање шта су по националности, одговарали:

"Ми смо Македонци, нисмо Грци или Бугари!" (FO 371/8566)

39) Слично, R. A. Gallop, трећи секретар британске амбасаде у Београду, боравио је у Македонији у априлу 1926 године и у своме рапорту Британском министарству спољних послова известио:

"Македонски Словени, сви они које сам срео, називају себе само Македонцима, а не Бугарима или Србима."

(FO371/11405, Kennard (Belgrade) to A. Chamberlain, 21 April 1926, Enclosure, R.A. Gallop, "Conditions in Macedonia," 19 April 1926,1.)

У следећем извештају у којем такође разматра националну свест Македонаца, исти дипломата каже: "Македонски Словени сматрају се само Македонцима и тако се изјашњавају."

(FO371/11405, Kennard (Belgrade) to A. Chamberlain, 21 April 1926, Enclosure, R.A. Gallop, "Conditions in Macedonia," 19 April 1926,1)


40) Oliver C. Harvey, из Британског министарства спољних послова, такође је посетио Вардарску Македонију, па пише:

"Становништво словенског језика у српској Македонији дефинитивно се сматра различитим од Срба. Ако их питаш за њихову националност, одговарају да су Македонци и да говоре на македонском дијалекту. Исто тако, не идентификују се ни као Бугари." ( FO371/11245, 2.)
  

Такође, он обилази и Егејску Македонију (данас припада Грчкој - бел.наша) и закључује "и они се називају Македонци." (Ibid., p.3.)

41) Јастребов, велики руски пропагатор српског карактера македонског становништва, у своме писму Николају Карловичу Гирсу, руском спољном министру, Јастребов признаје истину и пише о македонском становништву:

“Као што је познато, хришћани из Тетовске (Калканделске) околине, иако по пореклу нису Бугари (они, уосталом, нису ни Срби, већ Македонци, по имену Мијаци и Брсјаци), у већем се броју одвојише од Грчке патријаршије и пређоше на страну Бугарске егзархије, па су пре рата имали и свог митрополита."

(С. Дракул, Руските дипломатско-стратешки контроверзи околу македонското прашање, 100 години . од основањето на ВМРО и 90 години од Илинденското востание, стр. 362)

42) Немачки нацистички извештај од 28 септембра 1943 године до руководитеља Рајха вели:

"Одбојност према Бугарима произлази од много разлога, а посебно од погледа на живот који је другачији за Македонце. Бугарски службеници на македонској територији у својим рукама држе значајна, меродавна и најпрофитабилнија места у управи, а Македонци се стављају на подређено место, што они сматрају за понижење и не могу да се сложе са "ослобођењем"...Једном речју, стари Бугари теже да обележе Македонце као потпуно заведене и неуспешне људе са тенденцијом да код њих потхрањују осећај ниже вредности и да на тај начин постигну њихово потчињавање без отпора. Бугари се служе управо оним владарским методама као и претходно Срби. Следствено томе, резултати су исти. Све до 1941.г. Македонци су чезнули за ослобођењем од Срба, а сада исто то желе и од Бугара...Не узимајући у обзир неколико изузетака, већина старих Бугара остало је туђе за душу македонског народа. Стремљење ка независности има за циљ потпуну аутономију македонског народа у саставу једне јужнословенске државе."

(Третиот Рајх и Македонија 1941/1945. Документи, ИНИ, Скопје 1996, док. 39) 43) Од марта до октобра 1944 године, у леринском (округ данашњег града Флорина, део Македоније који је припао 1912. Грчкој - бел.моја) боравио је британски официр Еванс. Познат је његов извештај за Лондон у ком се потврђује веома јасна национална свест Македонаца у Грчкој. Еванс је конкретан: "славомакедонски карактер овог подручја је непоправљиво несимпатичан Грцима..."  (Raport on the Free Macedonia movement in Florina 1944, R.H.Evans PRO/FO/R 1009/67)
44) Српски краљевски официр, најпре мајор, а потом и пуковник, Павле Блажарић (1878 - 1947), у својим мемоарима евоцира успомене из Македоније после Балканских ратова, тачније из 1924 године: "Немци питају дечака: "Шта си ти, Србин или Бугарин?"Дечко се осврте, виде мене, па рече, ја сам Македонац!" Немци се насмејаше, видиш, не каже Бугарин, већ Македонац." "Док сам био у Битољу, па тако сам радио и у Дебру, ишао сам у мале кафанице, где се скупљају хришћани, ситни људи, занатлије и мали трговци, па бих са њима играо таблу, шеш беш. Шалио бих се са њима -"Сад више нема, морате сви да будете Срби!" Махом су ми сви одговарали - "Ја сам Македонац, чекај господине мајоре, да се сврши Европски рат, онда ћу да ти кажем шта сам. Тако су ми свуд одговарали по целој Македонији." (Павле Блажарић, Мемоари, 2006) 45) Други српски официр и доктор, санитетски пуковник, др Михајло Марковић, у својим мемоарима сведочи случајеве из 1906 године: "Питамо га, јеси ли ти Бугарин? "Не сум!" Јеси ли Србин, Грк или можда Цинцарин? "Не сум, Јас сум Македонец од Велес". Па у Велесу и већем делу Македоније живе Срби, рекох. "Бе, нема си тамо никој од вашите", беше лаконски одговор механџије. (Др Михајло Марковић, Моје успомене, стр.314, Београд, 1906 година)

---------------------------------------------------------------------------------

Ово је само мали део историјских чињеница које се крију од вас.

Да бисте сазнали још...

Stay tuned!

Аутор: Радослав Малеш (Блажевски)
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------