МАКЕДОНИЈА ЈЕ 1912 ГОДИНЕ ОСЛОБОЂЕНА ИЛИ ОКУПИРАНА? ШТА КАЖУ НЕКИ СРПСКИ И БУГАРСКИ ПОЛИТИЧАРИ ИЗ ТОГ ПЕРИОДА?

19 фебруара 1912 године Србија, Грчка и Бугарска склапају договор о подели Македоније, под паролом ослобађања "браће" од Турака. Међутим, шта кажу поједини српски интелектуалци и политичари из тог времена? Да ли је Македонија ослобођена или окупирана.

За овај договор везано је неколико занимљивих чињеница:

- По сведочењу Александра Белића*, Николе Пашића* и председника бугарског парламента, С. Данева*, Србија и Бугарска су направили савез 1912 године о подели Македоније, јер су сами Македонци решили да формирају своју државу, па да се тај процес спречи.

- Грчка је први пут у својој историји завладала македонском земљом, иако су у јужној Македонији Грци били занемарљива мањина.

- Договор између три државе, Србије, Бугарске и Грчке предвиђао је могућу самосталност, аутономију Македоније, међутим, пошто интересима ни једне стране то није одговарало, решено је да се то занемари и пређе ка подели земље.

- Споменута "аутономија Македонија" била је парола којом се у рат против Турске кренуло, а како би се од македонског народа сакрио прави мотив похода.

- У Букурешту није било ни једног представника македонског народа.

- Последице поделе су биле катастрофалне. У Грчкој су протеране и убијене огромне масе македонског народа, тако да је од већине постао мањина на својој земљи. У оном делу Македоније који је припао Бугарској (9%), почели су насилни и институцијални процеси асимилације који трају до данас (забрана језика, организовања, убиства противника итд.). У делу који је припао Србији, слично као у Бугарској, почели су процеси насилне асимилације македонског становништва (забрана македонског језика, додавање наставка - ић на презимена Македонаца, репресије и убиства свих који су одбијали ове процесе итд...), уз перманентне сукобе власти и македонске револуционарне организације које су изазвале хиљаде жртви.

- Започето је трајно, вишедеценијско непријатељство Србије и Бугарске и православни народ Балкана трајно је ослабљен.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------
* Александар Белић, академик и један од најзначајнијих личности Српске Краљевске Академије (стари назив Српске Академије Наука и Уметности), а и потоњи председник исте Академије (фактички од 1923 до 1937 године), будући упознат и са најзначајнијим политичким личностима на челу Србије у време Балканских ратова, 1913 године пише о српско-бугарском договору (од 19 фебруара 1912 године) о подели Македоније: 

"Њима (српској и бугарској Влади) је најзад било и добро познато  и тврђење самих Македонаца, да су они једнако далеко и од Срба и од Бугара. Све то је гонило њихове (српске и бугарске - бел. моја) политичке кругове да напусте старе путеве који нису довели до циља, ни Србе ни Бугаре, већ да покушају да дођу до њега  споразумом о подели Македоније. Ту нову тачку гледишта видимо у српско-бугарском уговору."

(Александар Белић: "Срби и Бугари  у Балканском савезу и међусобном рату", Београд 1913, страна 98)

* Овакво мишљење Пашића о Македонији види се из његовог писма бугарском вршиоцу послова, Хесапчијеву, неколико година раније, 1904 године (11 фебруар), где преноси свој разговор са Доневим, председником бугарског парламента:

"Ја сам му рекао да сам раније био одлучни противник аутономије Македоније. Нисам признавао да постоји и трећа словенска народност на Балкану осим Срба и Бугара, па, према томе и не би требало по сваку цену стварати још и Македонске Словене. Они су или Срби или Бугари. Они делови који су ближи Србији и који су више изложени српском утицају - то су Срби, а они који су ближе Бугарској - то су Бугари...На послетку, нисам мислио да је за правилни развитак балканских држава потребно да се ствара још и четврта словенска државица. Али, будући да су се услови много променили откако су велике силе узеле то питање у своје руке и раде на неким реформама, и ја сам прихватио ту идеју "о аутономији", под извесним условима, а то су: нова словенска државица (мисли на Македонију - бел. моја) не сме да буде на штету српске државе. Њено држање треба да се организује на начин који ће олакшати живот и постојање како Србије, тако и Бугарске".

Из реченог се види да Пашић схвата да у Македонији постоји "трећа словенска народност", али и да није "најсрећнији" због тога и да сматра да македонска држава не треба да постоји, иако у писмо говори да је донекле променио мишљење, али то условљава само утицајем великих сила.