О "КОНТРОВЕРЗИ" МАКЕДОНСКОГ ЈЕЗИКА (поводом Дана македонског језика, 5. маја)

  О "КОНТРОВЕРЗИ" МАКЕДОНСКОГ ЈЕЗИКА (поводом Дана македонског језика, 5. маја)

Словенска писменост је нераскидиво везана за територију (целокупне) Македоније. Као што је познато, прва словенска азбука била је створена двојицом Солуњана, (светих) Кирила и Методија у 9 веку. Ови Солуњани су највероватније били пореклом од оних Словена који су три века раније запљуснули целу територију римске провинције Македоније, захваљујући чему је словенски језик у Македонији постао доминантан од Шар планине на северу, до Егејског мора на југу те области. Уосталом, то потврђује и житије светог Кирила, где византијски цар Михаило, позивајући Константина (Кирила) и његовог брата Методија у мисију описмењивања Словена, убеђујући их да су они најпогоднији за тај подухват, говори њему и његовом брату: "На крају, ви сте Солуњани, а сви Солуњани говоре чисто словенски."1* И заиста, са поузданом сигурношћу (што је потврдила и светска филологија) може се тврдити да је словенски македонски говор (околина Солуна) био говор који је послужио као основа за прве књиге написане на словенском језику, који се у науци назива "старословенски језик".

И још један светитељски пар, пореклом од словенских предака данашњих Македонаца, заслужан је за словенску писменост. Наравно, реч је о светом Клименту и Науму Охридским, који су оснивачи великом хришћанског мисионарског центра у граду Охриду, који је уједно био и просветни књижевни центар. Према "Кратком житију светог Климента"2*, Климент је био ученик светих Кирила и Методија, који је створио ћирилицу и то је један једини извор који говори о томе, због чега представља непроцењиву историографску вредност.

Због свега овога, може се рећи да је Македонија и македонски народ само овим чињеницама задужио цело Словенство и словенску писменост ва вјеки вјеков.

Свакако, како је време одмицало, словенски језик Македоније се мењао, као последица дубљих процеса који су се одвијали на територији Македоније. Временом је дошло до синтезационих процеса којим је дошло до стапања старог, древномакедонског (протомакедонског) становништва са новопридошлим Словенима, што је произвело структуралне промене старог словенског језика Македоније, као што су губљење падежа, удвајање објекта и стварања такозваних чланова (-от, -та, -то). Овај се процес може "пратити" кроз средњевековне и позније манускрипте који потичу из Македоније. Једном речју, иако је лексика македонског језика остала доминантно (али не и једино) - словенска, граматика ("логика језика" помоћу које се граде речи и реченице) је престала да буде словенска, а постала старобалканска. Тај палеобалкански (старомакедонски и/или фригијски/бригијски) језички слој продро је и у дубину македонске лексике. 3*

Са сигурношћу можемо рећи да је македонски језик добио, у главним цртама, ову савремену форму у 16 веку, ако не и раније. Значи, у 16 веку он је био већ формиран, што знамо на основу сачуваних писаних докумената 4* (Un lexique macédonien du XVI siècle, Paris, 1958). Ова чињеница нам сведочи да су тиме уједно завршени и процеси синтезе словенског и староседелачког становништва и коначне стабилизације главних карактеристика македонског језика.

Упоредо са овим, дешавао се и процес којим је македонско народно име постајало доминанта над словенским именом. Наиме, словенска племена, њих осам на броју 5*, која су населила целу Македонију од Скопља до Егејског мора у 6 веку, називали су себе и дошли на Балкан са именом "Славини"6*, у чему су подударни сви византијски историографи и хроничари оног времена*7. Значи, неко друго народно име (нпр Срби, Хрвати, Бугари итд) код ових Словена није постојало. Међутим, како је време одмицало и како је мешање са староседелачким народом све више узимало маха, име "Славин"/"Славини" почело је да одступа у односу на друго, знатно старије име - "Македонац"/"Македонци", које у историјским документима, за житеље словенског језика, почиње да фигурира од 12-13 века (забележено први пут у синодалним актима Охридске Архиепископије из 13 века) 8*, које је полако постало именом македонске самоидентификације.

Српска и бугарска власт у Македонији трајала је сувише кратко (Македонија је део српске средњевековне државе највећим својим делом око 30-40 година, слично као и Бугарског царства), да би суштински утицала на споменуте језичке и етно-културне процесе.

Позна турска владавина (18 век) донела је превласт грчког високог свештенства у Македонији, које је злоупотребљавало свој положај и радила све да се словенска писменост у земљи угаси. Некада су се користиле и такве нецивилизацијске мере, као што су паљење књига и грцизирање словенских натписа у црквама. Ово је период пада македонског и словенског језика у смислу писмености и богослужења.

Оваква ситуација влада све до 19 века, који је у Македонији био век великих културних превирања и који је најважнији за историју савременог македонског језика.

Наиме, подстакнути Првим и Другим српским устанком, као и аутономним статусом Србије, народи Бугарске и Македоније почињу да размишљају о културној и државној еманципацији и ослобођењу од турског државног и грчког културног ропства. У Бугарској и Македонији почиње борба против грчког свештенства и грчког језика богослужења, а за своје свештенство и за словенски богослужбени језик. У таквој атмосфери заједничке борбе Бугара и Македонаца против грчког фанариотског, антисловенског и антиправославног свештеничког елитизма, формирана је Бугарска егзархија, која је на општенародном плебисциту изгласана и за Македонију са убедљивом већином 1870 године.

Истовремено са тим, иде борба и за књижевност на народном бугарском и македонском језику у две земље. У Македонији се појављују прве књиге на народном македонском језику (1814., 1816., 1817., 1818. књиге издаје Јоаким Крчовски; 1816. и 1840. књиге издаје Кирил Пејчинович; али и на грчком писму, а на македонском језику, излазе и књиге Атанаса Македонца 1845 године и Павела Божигропског 1852 године).

Треба истаћи и да је грчко свештенство и елита, који су у том периоду доминирали Македонијом захваљујући покрету "фанариота", све словенске језике називало "бугарским" (вулгарики), па се тако овај израз проширио и код Македонаца, (упоредо са ужом ознаком - "македонски"), па се реч "бугарски"-"болгарски" јавља и код неких од споменутих утора, али наравно, у грчком значењу - "словенски", а не у данашњем смислу. Тако, Атанас Македонец неспорно свој језик сматра македонским, а Кирил Држилов, солунски штампар, и његов брат Константин, називају свој језик понекад "бугарски" (у значењу "негрчки", "словенски"), а понекад "македонски" (у ужем смислу), а такво спорадично "колебање" и "конфузија" је очита и из новинских чланака из тог периода, који су се бавили том тематиком. Треба рећи да ова реч "бугарски" ("болгарски") ни у самој Бугарској није до друге половине 19 века имала јасног националног значења.

Од средине 19 века, долази до борбе за стандардизацију и кодификацију македонског језика. Од половине овог века бугарска интелигенција, подржана тадашњом Русијом, жели да створи Велику Бугарску до Јадранског и Егејског мора, обухватајући Македонију, па Македонцима покушава наметнути бугарски језик и бугарску националну свест. Треба рећи да као један вид лукавства, бугарска елита користи израз "бугарски", којег су понекад користили Македонци као једну од општих ознака свога језика (поновићемо да та реч у Македонији није имала национално значење, већ је значила -"словенски" или "негрчки", што потврђују многи аутори из тог доба, као Верковић 9* и Цвијић 10*, али и многи други), уверавајући Македонце, уз велике суме новца и пропаганду, да су они заправо део бугарског етноса, пошто користе ту реч. Мора се рећи да је успех овакве агитације био само делимичан - Македонци су одмах почели да негодују - једни су имали идеју да се створи општи бугарски језик на македонској основи (Партениј Тризловски - Зографски 11*), а други, који су у били у неповољнијем положају, јер нису имали спољњег спонзора, залагали су се за посебан македонски језик. Тако је, мало касније, један самоуки друштвени и културни делатник, из македонског племена Мијаци, Гјоргија Пулески, написао први речник македонског језика (са преводом на турски и албански) 1875 године, а 1880 * излази његова парцијално објављена граматика македонског језика за основне школе. Међутим, околности (турско ропство, грчки фанариотски и бугарски државни утицај), нису дозволили да се коначно стандардизује македонски језик. Осим Пулеског, овим су се бавили и други македонски интелектуалци - Кузман Шапкарев (1838-1909), Венјамин Мачуковски (1847-1878), митрополит скопски Теодосиј Гологанов (1846-1926), скупови македонских учитеља из Костура (грч. Касторија) и Лерина (грч. Флорина) око 1890 године *13, касније и Сандански и Серски револуционарни округ Македонске револуционарне организације 1905 године и *14, највећи македонски национални мислилац краја 19 и почетка 20 века, Крсте Мисирков, који је потпуно осмислио концепт стандардизације македонског језика и указао на опште карактеристике и основу која треба да послужи за тај подухват. Међутим, и без потпуне реализације стандардизације македонског језика, на њему је (бугарском и грчком ортографијом) објављен огроман број дела, где су се посебно истакли Марко Цепенков (1829 - 1920), који је објавио обимну зборку македонске народне поезије, прича и других умотворина, са којом је постао најплоднији балкански сакупљач дела народног стваралаштва (више од 5500 пословица, 800 бајки, више од 150 песама итд). Сличну сакупљачку и језичку улогу имали су Кузман Шапкарев (1834-1909), Браћа Миладинови (1810-1862), Стефан Верковић и Јован Гологанов и други. Може се рећи да је македонски језик прошао исти процес развитка у односу на бугарски језик, због специфичних историјских околности, као што га прошао словачки језик у односу на чешки, иако је лексичка разлика између македонског и бугарског знатно већа, него ли између словачког и чешког. Може се рећи да је 19 век у Македонији, век борбе две националне идеје, бугарске и македонске, унутар македонског бића. Једне помогнуте споља, а друге потпуно домородне. То се одразило пре свега на језичком плану.

У даљој историји, територија македонског народа је подељена на тројно ропство 1912 године, где је македонски језик био систематски забрањиван и истребљиван (као и све друге македонске особености), у сва три окупирана дела Македоније (што сведоче све дипломатске преписке, путописи и извештаји страних информативних служби из тог периода).. Наравно, такве тенденције биле су дочекане од македонског народа непријатељски, и покушај забране македонског језика био је масовно бојкотован од свих слојева друштва. Па тако, у више или мање илегалном смислу, почела је афирмација идеје стандардизације језика и публикација на македонском језику. Разни аутори издају илегално или полулегално (под формом регионалног "говора") своје књиге на македонском језику: Коле Неделкоски (М'скавици 1939), Коста Рацин (Бели мугри, 1939), Васил Иљоски (Бегалка, 1928), Антон Панов (Печалбари 1935) и други. Под утицајем Друштва народа (претечом Уједињених нација), Грчка је била приморана да напише први уџбеник македонског језика за Македонце у Егејској Македонији, и под називом "Абецедар" он излази 1924 године. Убрзо је забрањен.

Политичке околности (тачније државе које су поделиле Македонију) нису дозвољавале да се Македонци политички организују и да имају легалног представника у скупштини (скупштинама) све три државе које су захватиле по један део Македоније. Зато се национална делатност вршила илегално и тајно. И поред тога, бројне македонске емигрантске организације широм света, али и две фракције бивше Македонске револуционарне организације (у оквиру ВМРО-ОБ), које су деловале унутар тадашње Краљевине Југославије, вршили су притисак на Југославију, преко Друштва народа (претече УН), да се права Македонаца сачувају и потврде у тој држави.

Овакву ситуацију искористила је једна политичка сила која је и сама била илегална - Комунистичка партија Југославије, која је била друга политичка партија која се отворено заложила за национална права Македонаца у Југославији, након споменутих организација. Македонски народ, немајући представу о идеологији споменуте партије, али жељан слободе и скидања тешког ропства и тираније које су у Македонији владале, чим је чуо да неко говори о његовој националној еманципацији, он је позитивно одговорио на такве захтеве и већ на првим парлментарним изборима у Краљевини Југославији (1921), пре забране дејства исте партије, она је добила највећи број гласова управо у Македонији.

Тако, након Другог светског рата, када Македонија коначно постаје слободна држава за коју су се изборили македонски партизани, и у њој се наставља процес започет још у 19 веку, те се македонски језик коначно (на основу радова македонских интелектуалаца из претходног века) стандардизује и кодификује (одређује се одговарајућа азбука и утврђују се јасна граматичка правила и говори који постају основа за македонски литературни језик). Стандардизација ступа на снагу 5 маја 1945 године, чиме македонски стандардни језик постаје званични језик унутар Републике Македоније, као конституенте тадашње ФНР Југославије. Све ово је пропраћено општим и свенародним одушевљењем македонског народа.

Данас, може се рећи да је стандардизација урађена изузетно успешно. Она је општеприхваћена од свих говорника македонско језика, а на македонском је написан огроман број књижевних и стручних дела; преведене су стотине хиљада књига разних жанрова и усмерења. Сам македонски језик је у науци препознат и прихваћен као посебан словенски језик и, као такав, изучава се на свим светским филолошким универзитетима и катедрама.

Може се рећи да је, сагласно речима највећег македонског мислиоца, Крсте Мисиркова, исправљена велика историјска неправда и иронија, да народ од којег је потекла прва словенска писменост и литература, у савременој историји буде последњи који ће стандардизирати свој језик и извршити његову кодификацију (За македонцките работи, 1903.).

Данас, неки злонамерници, желећи да омаловаже и прикрију свој очај због тога што је македонски језик успео да се избори за своје место међу светским језицима, наводе како он "постоји од 1945" или да је "1945 створен". Истина је да је македонски језик постао званичан језик македонске републике и коначно стандардизиран 1945 године, а да је он постојао подједнако дуго као и други словенски језици (писмено можда и дуже, ако се узме у обзир да је словенски језик управо Македоније био основа за старословенску писменост). Рећи да је он настао 1945, када је он само стандардизован, подједнако је тачно као и рећи да бугарски језик постоји од 1879 године (прва стандардизација бугарског) или српски од 1868 (када је Вукова стандардизација коначно прихваћена).

Радослав Малеш (Блажевски)

ЛИТЕРАТУРА
------------------------------------------------------------------------

*1 - Панонско житије Светог Кирила
*2 - Кратко житије Светог Климента Охридског је написано на основу старијег житија
*3 - Проф. Илија Чашуле, Меквори Универзитет, Сидни, Аустралија
*4 - Un lexique macédonien du XVI siècle, Paris, Institut d'Études slaves de l'Université de Paris, 1958. Речник пронашао француски слависта, професор Андре Вајлан (André Vaillant)
*5 - Чуда Светог Димитрија Солунског (византијски аутор, 20-те године 7 века)
*6 - исто.
*7 - Чуда Св. Димитрија, Јован Скилица, Прокопије Кесаријски, Теофан Исповедник, Анастасије Билиотекат итд. Сви су живели у близини Мак

едоније у периоду насељавања Словена.
*8 - J. Pitra, Analecta sacra et classica specilegio..., Pasissis et Romae 1891, col. 315
*9 - Стефан Верковић, Народне песме македонских Бугара, 1860, стр. 315.
*10 - Јован Цвијић, новински чланак из 1904 године (21. 12.)
*11 - Мисли за болгарскиот јазик, 1858. У овој књизи Партеније користи равноправно два израза - македонско наречје и болгарско наречје. Тада је реч "наречје" било плеоназам за "језик".
*12 - Ѓоргија Пулески, Речник од три јазика, 1875. и Слогница речовска, 1880 година.
*13 - Преписка српског конзула у Македонији Димитрија Бодија и Владана Ђорђевића представником владе у Београду, ДА - ДСИП, „П“ одд. „И“ ред 278/ 1892
*14 - Pal Mal Gazet, London, 5 of july 1905