ЗАШТО САМ ОТВОРИО/НАПРАВИО БЛОГ?
Живимо у времену латентног глобалног информационог рата. Тај рат води се у сфери информација, а оне нису увек веродостојне. Шта више, главно оружје у овом рату васељенских размера, није права информација, већ њен сурогат - полуинформација. Она садржи трачак истине, али којем је придодат крупнији део лажи, па данашњи човек, који нема времена да се задубљује и проверава веродостојност, уљуљкан лењошћу и предрасудама, "гута" полуинформацију, а полуистину узима за истину и, касније, у складу са тим, заузима одређени интелектулни курс и деловање. Једном речју, они који пласирају полуистине, на своју циљну групу гледају као на ловину, па поступају слично риболовцима - они лаж маскирају фрагментом чињенице, као што риболовац удицу "маскира" мамцем, па онај ко прогута полуистину постаје улов у рукама ловца са којим овај ради шта жели.
Рођен сам у мешовитој, српско-македонској породици, и одрастао у времену када је национализам експлодирао тако да је детонирао цео регион у којем живимо. И будући још увек дете, био сам изложен разним пропагандним утицајима, а нисам имао довољно интелектуалне снаге да распознам шта је истина, а шта је лаж. Једноставно сам детиње наивно прихватао све оно што сам слушао на телевизији од разних новониклих "рушиоца комунизма", "војвода", "четника", "историчара некомуниста", брадоња, дисидената и разних људи који испливаше на површину након пропасти система који је, заиста, десетлећима, неговао лаж или полуистину као главну историјску истину и наметао ју као неприкосновеност и недодирљиву догму. И сада, након разлагања такве једне идеолошке матрице, појавише се многе друге, "уверљивије", "веродостојније" и скочише, брже-боље, да у таквом једном временском хаосу, заузму трон претходне. И многи им повероваше, а, међу њима сам био и ја. Иако, није ни чудо, био сам дете, које је тек закорачило у младићки узраст, који се данас зове пубертет.
И тако, пролазили су дани и месеци у којима је становништво Србије, али и других суседних држава, једнако без прекида, "дегустирало" непрекидни националистички наратив, који је јечао са малих екрана. Једини предах од свега тога био ми је одлазак код бабе и деде, маминих родитеља, у Битолу (Битољ), где су ствари изледале мало другачије.
- Деда, што не вратиш своје оригинално презиме, Блажевић? Ово - Блажевски, су вам наметнули комунисти после Другог светског рата! Ви сте, заправо, јужни Срби, гледао сам на нашој телевизији - покушах ја једном приликом, као једанаестогодишњи дечкић, да наступим пред дедом као самоуверени познавалац "праве"историје.
- Синко - одговори мој, увек вољени, деда - током два Балканска рата, Македонију су поделиле три земље, Србија, Бугарска и Грчка. Овај део узела је себи Србија и тадашње су власти свим житељима, Македонцима, у личним документима промениле оригинална презимена.
- Па ваша оригинална презимена била су са завршетком на - ИЋ - одговорих ја још једном.
- Не, синко - наша су оригинална презимена одвајкада са завршетком на - СКИ - узврати деда. Српске власти су наша презимена мењала и, од оригиналног Блажевски, ми, наша фамилија, постали смо за њих - Блажевићи. Тадашње власти покушавале су да нас убеде да смо ми Срби. Међутим, нити смо ми то усвајали, нити смо престали да будемо Македонци, нити смо почели да користимо презиме Блажевић. Не, кући смо сви увек користили наше оригинално презиме, језик и, чим се указала прилика, после ослобођења (после Другог светског рата - белешка моја), ми смо своје презиме вратили на оригинално - онако како нашу фамилију ми и сви други у нашем крају, знамо одвајкада - Блажевски. У нашем крају се у говору понекад испушта глас "в", па су неки наши рођаци записани у документима као "Блажески", а други као "Блажевски", али ми смо сви иста фамилија. Српски народ је јако добар народ, али у то време власти се у Македонији нису понашале узорно.
Сећам се добро. Те су речи биле шок за мене! Иако још увек нејасно и неартикулисано, још као дете, схватио сам да истина има увек две стране и да се до ње може доћи само ако одређени проблем који нас занима сагледамо из мноштва углова. И никако другачије. И тај став је до данас за мене најважнији у сагледавању свега око мене! Уједно, то је негде био почетак мога интересовања за македонску историју, народ и земљу, који су ме натерали да преиспитам све оно што сам на "мејнстрим" медијима у Србији слушао, посебно деведесетих, а што се и данас неретко слуша, посебно од стране оних који воле себе да представљају великим националистима и родољубима. Имао сам шта и да видим! Прошло је скоро 25 година како опсежно истражујем тему македонске историје и чини ми се да не постоји историјски документ на ту тему на српском или бугарском језику са којим се нисам срео. Сваким даном све сам више и више откривао и откривам коликим је слојевима лажи истина о македонском народу замућена и изнакажена! Тек данас схватам, мада вероватно недовољно, са којом се упорном затуцаношћу и дрском полуистином и медијским националистичким "спиновима" оспорава македонски народ, његово постојање кроз историју, традиција, култура, заслуге које он има и, једном речју, његов етнички и народни лик!
Но, мене је живот научио да они које сви оспоравају, негирају и клевете, увек имају нешто посебно у себи, носе неку тајну снагу и истину, магнетну лепоту и неретко генијалност. Тако, осим моје личне породичне (генеалошке) анамнезе, то је био још један подстицај да уђем у овакав један, изузетно узбудљив, истраживачки подухват који је на видело донео много тога што је било скривено деценијама, па и вековима и што "нисмо требали" да знамо!
Коментари
Постави коментар