ЈЕДНА ИСТОРИЈСКА ДИСКУСИЈА ИЗ 1939 ГОДИНЕ. РЕЖИМСКИ ПРОФЕСОРИ VS МАКЕДОНСКИ СТУДЕНТИ

3. децембра 1939. године у Загребу се одиграла јавна или полујавна дискусија између два професора универзитета (Николе Вулића, историчара и археолога и професора Јована Радоњића, историчара) српске националности и четворице младих македонских студената и једног као председавајућег дискусије. Настала је након што је Вулић објавио свој чланак под називом "Јужна Србија или Македонија?" (новине "Време", од 16 новембра 1939., Београд) у којем је заступао тезу да назив "Македонија" није историјски и да га треба свугде забранити, а уместо њега користити искључиво израз "Јужна Србија", на шта су дошле бројне реакције из Македоније. Након тога је Вулић  планирао предавање на исту тему, у суботу, 02. децембра, дан раније, у Народном пучком свеучилишту у Загребу, али је македонско студентско друштво "Вардар" саботирало његову реализацију, са намером да Вулића позове на јавну дискусију у којој ће учествовати он и македонски студенти. Вулић се сагласио, уз захтев да са њим учествује и Радоњић и да се одржи у његовој хотелској соби, што је услишено. Ова јавна дискусија имала је свој записник, који и данас постоји и из ког вам преносимо сам ток дискусије, који има историјски значај.

Моја белешка: У наслову сам професоре Вулића и Радоњића назвао "режимски", не желећи тој речи да дам лоше, пежоративно значење какво има данас, већ да истакнем да су заступали мишљење о Македонцима које је владало у званичним круговима у Београду и Србији. И поред тога, мој је утисак да је Вулић показао значајне пројаве објективности. 

ДИСКУСИЈА ПРОФЕСОРА ВУЛИЋА И РАДОЊИЋА СА МАКЕДОНСКИМ СТУДЕНТИМА

(Македонски студенти су Љупчо Арсов, Коста Рацин, Тихомир Анчев, Благој Димитров - Панко и Георги Василев - председавајући дискусијом)

Проф ВУЛИЋ: Мислим да би било добро да изаберемо једног од ове господе да руководи овим нашим састанком. Што се мене тиче, молио бих вашег председника да укаже ко од господе највише одговара. (Изабрано је да студент Георги даје реч).

Да почнем са мојим чланком. У свом чланку тврдио сам неколико ствари и то:

1) Да се од Врања или Ристовца до Велеса та земља никада није називала Македонија. Од Велеса ка северу се никада није звала Македонија. Има ли неко на то неку примедбу? Да ли се тај крај, нпр. Скопље, некада звао Македонија?

СТУДЕНТ (Коста Рацин): Ја мислим да ова тврдња није научно доказана!

Проф ВУЛИЋ: Ја сам тврдио да се онај други крај, тамо јужно од Велеса, звао Македонија само од Филипа Петог, Персеја, 200 година пре Христа, па до краја Римске империје. Тврдио сам да се више од 1000 година овај крај није звао Македонија. Од пропасти Римске империје више се не зове Македонија. Није се тако звао ни под Византијом, нити под Немањићима, нити под Турцима. То је друга ствар коју сам тврдио. 

СТУДЕНТ (Панко): Ја мислим да се у историјским документима среће реч "Македонија". На пример Иванов; Блгарите в Македонија (указује на књигу бугарско-македонског научника Јордана Иванова-бел.наша). Аутор износи преко 200 момената о Македонији.



Проф ВУЛИЋ: Ја тврдим да се то име не налази нити у турском, нити византијском, нити у немањићком времену. Пре 30 година писао сам о томе у Булићевом зборнику "Северне границе Македоније". У време Немањића нема Македоније. 

СТУДЕНТ (Коста Рацин): Да ли Ви признајете да су други хроничари, туђих земаља, римски и грчки, писали о некаквој Македонијио? Ја сам се интересовао за литературу о богумилима и тамо сусретао записе неких доминиканаца који су тврдили да та вера долази из Македоније (познато је да је епицентар богумила била Македонија, територија данашње републике - бел.наша)...

Проф ВУЛИЋ: Негде ту има истине. У време ренесансе неки су људи желели да васкрсну то име, али су то име употребљавали и за Србију, Црну Гору и Босну. То је најбољи доказ да ти људи не знају шта говоре. У једној народној песми се чак и за Смедерево каже да је у Македонији.

СТУДЕНТ (Коста Рацин): Нисам се сусрео са пределима Србије који се називају Македонија. Могуће је чак и тако да је речено, али су се преварили само релативно, али не и апсолутно, јер су једној фактички и постојећој Македонији дали нешто више, али су претерали.

Проф ВУЛИЋ: Македонија не значи Јужна Србија (жели да укаже да територија тадашње Јужне Србије није била називана Македонијом - бел.наша), док је за некога и Босна и Херцеговина и Црна Гора исто Македонија. Код нашег најбољег историчара, Илариона Руварца наше чете су се на дуго и на широко уписале у Бранково коло бр. 2 (Овај последњи део реченице није јасан - бел. наша). Он је био веома објективан човек.

СТУДЕНТ (Коста Рацин): Неки људи су и после нестанка Римске провинције спомињали то име. 

Проф ВУЛИЋ: То су људи који не знају.

СТУДЕНТ (Панко): Ипак је карактеристично кад се нешто спомиње, јер оно што се не спомиње не може ни да буде истина.

СТУДЕНТ (Коста Рацин): Када се о нечему говори, значи, да је некада постојало. Тачно је да су они знали да оно под Смедеревом није никада била Македонија.

Проф ВУЛИЋ: Они знају да је некада била Македонија, али не знају где.

СТУДЕНТ (Љупчо): Желим само да кажем да се о овоме дуго не расправља. Рекли сте, г. професоре, да се у римско време та земља звала Македонија. Како се касније звала та земља?

Проф ВУЛИЋ: Да вам кажем најпре за турско време: звали су је Вилајет, Санџак или Битољска област итд. Нигде у време Немањића нема тог имена. Та земља никада није имала своје име.

СТУДЕНТ (Коста Рацин): Како се звала Самуилова област?

Проф ВУЛИЋ: Гинам и Кикавенинос (овде записник није јасан - бел.наша) о Самуилу се каже "Самуил бугарски". 

ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ (Георги): А историја Зечевића? Он наводи да је Самуилова држава држава Македонаца.

СТУДЕНТ (Љупчо): Ми не можемо да потврдимо да се за све то време у споменицима не спомиње име Македоније, међутим, не спомиње се ни име Србије нити Јужне Србије за те крајеве. Ја сматрам да, како бисмо се усагласили, да нам кажете када се јавља, у историјским споменицима, опет име Македонија. Рекли сте једном да се све то појављује под утицајем ренесансе. Где и у којим споменицима?

Проф ВУЛИЋ: У неколико записа и натписа, које је издао Даничић, у речнику књижевних старина. Та област, према томе, већ 1000 година нема своје име. Зато то и треба да се узме у обзир (да се користи)....(нејасно у записнику-бел.наша). Док није дошла пропаганда, она и нема своје име. Док није почела четничка и комитска акција, она није имала своје име. Инострани научници били су принуђени  да јој дају неко име и изабрали су га (овде мислим на Рацинову тврдњу да су страни научници назвали ову област Македонија). То је име Александра Великог. (Овде наводи Цвијића који вели да је само јужни део био називан Македонија, а северни да се од свих страних аутора назива само Србија. У вези са тим приводи доказе све стране писце и све чувене карте и каже да је све било обележено као Србија, мање више до Велеса - бел. у записнику дискусије).

СТУДЕНТ (Панко): А турски историчари?

Проф ВУЛИЋ: Та се област под Турском званично није звала Македонија, а друго не могу да кажем. 

СТУДЕНТ (Љупчо): Да ли су се друге области  на Балкану под Турском именовале својим националним именима? Колико је мени познато, не сећам се да је се у турско време било где спомиње национално име.

Проф РАДОЊИЋ: Под Турцима ове су се области именовале по владаоцима или великим личностима (Вукоглу,  итд), али, на пример Тугрут бег спомиње Србију у својим делима. 

Проф ВУЛИЋ: Ја тврдим да се име Македонија није употребљавало. Али то је другоразредно питање. Данас, то јест 1939 године она нема своје име. Треба да је крстимо. Овај народ, овај сељанин треба да се назове неким именом. Када нема име треба да му га дамо. Све области имају имена према имену становништва, као што се зову Француска или Русија итд. Према томе, ја кажем, пошто овде живе Срби, та земља да се назове Србија, али будући да смо ми навелико почели ову земљу да зовемо Јужна Србија, нека се зове тако. Међутим, правилно би било да се зове само Србија, јер ту живе Срби. То ја тврдим. Ја сам рекао да су то Срби, јер им је језик српски, јер су обичаји српски и јер су ту српски манастири. То сам рекао. Србија је задужила овај крај као што може да се задужи једна земља. Код Куманова (мисли на чувену битку из 1912 - бел.наша) и Кајмакчалана са десетинама хиљада српских синова, Србија се жртвовала само и искључиво за једно - ВАС да ослободимо од оног грозног турског јарма. Ми Срби ВАС смо ослободили. Ништа друго нисмо тражили осим да ослободимо браћу. И ослободили смо браћу, и добили смо, без обзира колико вам је тешко; ви сте добили, оно најдрагоценије, добили сте ЗЛАТНУ слободу. Мало вас гони полиција. Међутим, оно што ви трпите тамо, трпимо и ми овде. Најлошија карактеристика је неблагодарност. Господ је ђаволу предложио, да ли жели да убија, овај одговори: да! Да ли жели да лаже: да! Да ли жели да буде неблагодаран: не! Ако сте ви неблагодарни Србима, тада је то ваша најлошија особеност. Ми смо Срби, и ја се тиме поносим. Ми смо се овде хиљаду година непрестано борили. Ми смо древан народ, витешки народ! Ми нисмо империјалисти!

СТРУДЕНТ (Љупчо): Покрај свега другог, изрекли сте и једну своју тврдњу, да у тој области живе Срби. Изнели сте само ову тврдњу, али нисте рекли како су ти Срби дошли у ту област, када се ови људи данас не осећају и никада се нису осећали Србима. Ја искључујем да смо ми Срби. Нисмо ни Бугари. Желео бих то да кажем из следећег разлога, да оно што се не спомиње се претпоставља и желео бих да нам г. професор каже свој доказ да смо ми Срби.

Проф ВУЛИЋ: То је у две речи већ одговорено. Ви сте синоћ сами рекли да се народност одређује према језику, обичајима и осећањима. Ја мислим да овај крај док није био ослобођен није имао много српског осећања, али да су га ипак имали доказ су српски комити који су се борили око Прилепа, Велеса и др. 

СТУДЕНТ (Љупчо): Када се појављују српски комити код нас?

Проф ВУЛИЋ: Да ли вам је познато да је било мештана комита? То значи да су били Срби. Они су Срби на основу језика, осећања и на основу те борбе. Ја бих могао да набројим многo људи који су одатле и који говоре да су Срби.

СТУДЕНТ ( Рацин): Ми у нашем излагању наједном решавамо једну етапу, јер смо много ствари испустили, а ако се задржимо на томе да нисмо Срби, не бисмо били готови до сутра ујутро. За мене је важно да се ова земља звала Македонија и да су извесни аутори оставили помен о тој земљи (тако су је звали-бел.моја). Видели смо како се нити Србија нити Бугарска под Турцима нису звале данашњим именом, већ са неким општим именима. Ми сада долазимо до тога када су се та имена појавила, када се код народа јавља ренесанса. Народ почиње да бива национално свестан. Тада настаје време када се та историјска имена извлаче из историјске ризнице. Срби извлаче из своје историје оно што су имали некада. То исто чине и Бугари. Шта раде наши Македонци? То раде и они! У периоду националног препорода када долази такозвано грађанство свесно свога положаја и свесно да треба да створи националну државу, оно (грађанство-.бел наша) иступа под паролом уједињења народа, са намером да обнови своју некадашњу стару државу.  У то време из историјске ризнице се извлаче ти називи. Код Срба се национални покрет појављује не само у Србији, већ и тамо где су се могли слободно кретати, они што су са Чарнојевићем прешли у Аустрију. Ти људи узели су српско име, јер су говорили: ми смо били Срби.

Проф ВУЛИЋ: Српско име никада није умрло.

СТУДЕНТ (Рацин): Ти људи су тад обновили српско име и почели да уједињују свој народ. То је оно када се обнављају старе српске државе, извлачећи из своје историјске ризнице своју стару прошлост, на основу чега могу другим народима да кажу да они нису то за шта их други сматрају, већ су то Срби, Бугари итд. У то време наше просвете и код нас Македонаца је долазило до тога. Код Македонаца је постојала свест да се ова земља некада звала Македонија. Они су извукли из своје историске ризнице своје име као и српски и бугарски идеолози. У том погледу на застави нашег националног препорода исписали су свето македонско име. Мислим да је наш македонски револуционарни покрет под Турцима учинио исти шта су урадили борећи се и ваши Срби и Бугари. У то време формирале су се те две прве државе и имамо њихову пропаганду, да је ова земља, Македонија, њихова, српска и бугарска. Чињеница је да је на нашој застави исписано  име Македонија. Ви вероватно мислите да је то утицај туђе пропаганде и то је ваша грешка. Потом имамо борбу македонског народа и борбу Бугара и Срба за превласт над овом земљом. Та се борба водила уз копање историјских тапија. Радило се о томе да се влада над овим народом. И Срби и Бугари су створили читаве научне институте како би доказали право да владају нашом земљом. Македонци имају нешто заједничко и са Србима и са Бугарима. Базирајући се на томе, и Ви сте дошли до погрешног закључка. Национални препород не врши се на бази историјских натписа, већ да је нека земља једнака со другим и по својем етнографском положају и свести која постоји код народа. Што се тиче економског положаја, ова стоји као самостална област. Имамо Солун као центар те земље. Но Ви сте иступили искључиво са историјског терена, тражећи фамозну историјску тапију.

Претходно смо споменули да је било комита (Македонаца) и на српској и на бугарској страни (пропаганда), али морате признати да су то били изоловани случајеви. Велика већина водила је самосталну борбу и то само македонску. Македонци стварају свој македонски комитет. Међутим, једно крило касније прелази у службу Бугара, али друго крило, прогоњено од Бугара, и даље се бори за своју македонску слободу. Тачно је да је било Македонаца, тј сељана који су били незадовљни Комитетом (Мак. револуционарном организацијом-бел.наша), јер се у њега увукла олигархија. Какав успех је имало оно друго крило (централисти, пробугарски) то Вам је добро познато. Српски четници нису имали много успеха, јер нису имали корена. 

Што се тиче црквене борбе, ту је учествовало право македонског народа против грчке пропаганде. 

Није тачно да је Македонија нестала заувек све до данас, већ су Македонци извукли своје име из историјске ризнице у исто време када и бугарски и српски народ. Они су рекли ово: ова се земља звала Македонија. Није турска! Није нити бугарска, а нити српска. Није нити богумилска, већ је ова земља македонска, а ми смо Македонци. Све једно је да ли је ова земља била до Велеса, иако свугде кажу да је до Шар планине, али то је била Македонија и тај народ узео је то име. 

Проф ВУЛИЋ: Ми нашу земљу зовемо Србија, као што ви вашу област зовете Македонија. Рекли сте да је на исти начин настало српско и македонско име. Македонско име узето је из ризнице пре 2000 година. Ми се одувек зовемо Срби. Када би то било тако, као што ви кажете, тада би требало да се зове: Далмација, Мизија, Панонија итд. Важно је ово, да се ви осећате самосталном целином у односу на нас. Нити у овом случају  вама не припада име Македонци, као што ни нама не припада Панонци. Код нас и последњи сељанин говори да је Србин. Код вас ваши сељани не знају да су Македонци. Мада, то је од другоразредног значаја! Главно је то, ако сам вас добро разумео, што бисте ви желели једну посебну државу или аутономију какву је добила Хрватска. Ни Хрватима то није требало. Она ни вама не треба. Ако говоримо о томе да ви треба да се развијате, ви исто тако можете и у Србији да се развијате. Ви боље можете да се развијате културно, економски и финансијски као равноправан члан  једне Југославије или Србије. Ви кажете да нисте равноправни са нама?

Проф РАДОЊИЋ: Можда је за то крива администрација?

Проф ВУЛИЋ: Ви у Јужној Србији (има у виду ако би Македонија, коју он упорно зове Јужна Србија, добила аутономију - бел.наша) не можете да се развијате до максимума, као што то можете као део Србије или велике Југославије или Бугарске. Мислим да ни један Србин свесно не запоставља ни Хрвате, нити Словенце нити Јужносрбијанце. Нема таквог Србина који у Хрвату не види брата. И ако сте били ви, као Македонци, у Главњачи (познати затвор - бел.наша), и ми Срби смо били у тој Главњачи, и нас су наши сопстверни Срби лошије прогонили него вас. (Спомиње пример Радоњићевог зета). 

СТУДЕНТ (Рацин): Нас Македонце не гоне без разлога!

Проф ВУЛИЋ: Тада је још горе, ако је са разлогом, јер то значи да сте криви.

СТУДЕНТ (Рацин): Ако кажеш да си Македонац, зар си зато крив?

Проф ВУЛИЋ: Ви можете до максимума да цветате само ако сте део једне веће државе.

СТУДЕНТ (Рацин): Ми то и желимо!

Проф ВУЛИЋ: Ви тржите аутономију, али ја мислим, да ви са тим ништа не добијате, јер немате људе за то. Када смо се ми у време књаза Милоша ослободили, нисмо имали ни учитеље, ни професоре, ни судије. Све то смо добили из туђине. 

СТУДЕНТ (Рацин): Ви сте у чланку рекли: Ови људи, према мојим историјским истраживањима, немају право да се зову Македонци. Ја сам Вам рекао да сте погрешили јер сте застали на једно ограничено гледиште, тачније на то да историјски процес иде правом линијом и тако се наставља.

Проф ВУЛИЋ: Ви користите једно препотопско име!

СТУДЕНТ (Рацин): Русе нису називали Руси, били су, не Руси, већ не знам шта! Нација не постоји од века и не до памтивека.

Проф ВУЛИЋ: Ко то зове Македонија? Вас неколико? Ја то никада нисам чуо у Јужној Србији. Ако их питате, они вам кажу да су хришћани.

Проф РАДОЊИЋ: Значи да су то име извукли школовани људи!

СТУДЕТ (Рацин): Ми бисмо вероватно цркли да нисмо заједно, али ипак желимо да нам се призна наше име.

Проф ВУЛИЋ: Ко каже да је то ваше име? За који крај ви тврдите да га народ зове Македонија? Скопје, Тетово, Крива Паланка...?

СТУДЕНТ (Анчев): Ако питате и последњег сељанина, он ће Вам рећи да је Македонац. Ако сте Ви чули да неки људи кажу да су Срби, то су рекли из страха.

Проф ВУЛИЋ: Ви тврдите да житељи такозване Јужне Србије себе називају Македонци. Зар сељани из Скопља, у Велесу, Битоли итд.?

СТУДЕНТ (Панко): Зашто западате у тако дубоку заблуду, јер Вам је неко рекао да је хришћанин, то јест, није рекао да је Македонац? Они Вас тиме воде у заблуду.

Проф РАДОЊИЋ: Какав закључак извлачите из тога?

СТУДЕНТ (Панко): Наши Македонци свесни су свога имена, које је дубоко укорењено, тако да га нису могли искоренити нити Срби, нити Бугари, а нити га је Турчин искоренио за 500 година. 

СТУДЕНТ (Љупчо): Циљ је тај да се ми изједначимо са свим народима Југославије, јер нисмо равноправни. Ми се сматрамо робовима. Ми нисмо део неког другог народа, па да будемо мањина. Захтевамо своју национално-политичку-економску слободу. Тражимо однос који имају Хрвати, Срби или Словенци у Југославији, јер је Југославија конгломерат народа. Ви тражите конклузију (излаз) из овог положаја. Македонија се налази на Балкану и то у области која је најважнија за све путеве који воде на запад, север и југ. Као такви смо били вековима област продирања. Зато у целој нашој историји Словена  имамо појаву да су се сва племена која су долазила (Византија је била привлачна) спуштала од севера ка југу. Сам геополитички положај је омогућио да се нађе словенско племе у долини Вардара, Струме итд. То је природни пут тих пенетрација. Ми видимо и да се Бугарска у једном моменту шири једним својим краком ка Цариграду, а другим ка Солуну у Вардарској долини. Српско племе освајачки се шири по Вардарској долини и ми имамо Душаново царство. Касније имамо турски поход и прво заустављање видимо када су изашли из Вардарске долине. Они постају господари Балкана. Овим тренутком наступа борба против једне владавине. Житељи целог Балкана имају сасвим различиту културу од муслимана. Муслимани немилосрдно прогоне хришћане. Борба добија верски карактер и на тај начин се осигуравају економски интереси све до првих искри, када европске државе устају против турске империје. У то време се појављују прве мисли за дизање хришћанске раје против турске владавине. Имамо јуначку борбу свих хришћана. Србија као најсевернија област била је најближе до Аустрије која је била заинтересована за Балкан и допуштала је слободу Срба те су се они организирали за борбу против Турака. У европском политичком животу наступило је време Француске револуције. Њене се идеје шире са ратом и тако тај покрет не остаје само у Француској, већ иде далеко на исток. Под тим утицајем и ми имамо ослободилачки покрет. На Балкану долази до брже организације за ослобађање од турског господства. Тај покрет био је најјачи у центру Шумадије. Она у једном периоду успева да се ослободи од Турака. Македонија је била прилично далеко од тих утицаја (идеја Француске револуције - бел.наша). У том тренутку имамо могућност да видимо како македонски хришћанин иде у помоћ хришћанству на једну и на другу страну, јер осећа заједничког непријатеља, Турчина. У другим областима буржоазија, која је никла из највиших економских околности ствара силни покрет који се бори против грчких свештеника и фанариота. Егзархија (мисли се на бугарско- македонску Цркву која је формирана 1870 године у Турској империји - бел.моја) није створена у слободној бугарској држави. У то време у Македонију продиру културни зраци не директно из Бугарске, не из Србије, већ од Македонаца, који су ту искрицу добили у Русији. Русија је за хришћанско становништво велика сила на чију помоћ се сви надају. 

Проф ВУЛИЋ: Ви желите аутономију? Ви желите македонски језик?

СТУДЕНТ (Љупчо): (не обраћа пажњу на питања професора) 

У то време, да се схвати положј, политички-економски-социјално и културно, треба да знамо зашто је дошло до борбе на Балкану између Србије и Бугарске. Није нити у Србији нити у Бугарској постојало питање некаквог проширења на Вардарску долину. Питање националног ослобођења других хришћана није још увек било кристализирано, нити постављено, али услови у Македонији су доста тешки. Одбијена је верска слобода и култура на националном језику у цркви, а економски положај је још више притиснуо македонског становника. Нити један педаљ земље није поседовао хришћанин, већ је увек ту био чифчија. Та околност, да сва та племена около имају слободу, утицали су да интелигенција самостално покрене иницијативу за реализицаију једног покрета који ће се борити против Турака. И успела је, 93.године (1893 године - бел. моја) у Солуну, без утицаја туђих елемената. Али сада кругови који имају власт у малим словенским државицама, у Бугарској и Србији, због нових економским околности; а знамо да мало економско подручје значи опасност да се потпадне под туђ утицај; па одатле имамо и пропаганду посебно, још увек искључиво, бугарску пропаганду у 90-тим годинама и првим деценијама 1900-тих. Бугарска је ближе Македонији него Србија. Она успева да развије своју пропаганду у много већем обиму у Македонији. Сво то време Срби су незаинтересовани. 

Проф РАДОЊИЋ: Не знате детаљно преговоре Пашића и Цариграда. Није истина да Србија није водила пропаганду. Ја сам као професор био 98-ме у Цариграду и као професор сам се бавио пропагандом.

СТУДЕНТ (Љупчо): Србија више пажње обраћа Босни и Херцеговини и ка два пристаништа: Драч и Сан Ђовани ди Медуа. Са окупацијом Босне тај пут био је пресечен и до израза долази једна тежња да се изађе на море. Али, још увек не Солун, већ ка истим пристаништима. То нам говори и оригинални документ о Балканском савезу (из 1912 године - бел.наша). Тамо стоји да ће три словенске државе ући у рат са Турском империјом, а њихове интересне сфере се деле на следећи начин: Србија и ЦГ повлаче линију: Крива Паланка, испод Скопља преко Албаније, да се Србији загарантује излаз на море. Област до Костура (данас Касторија у грчкој западној Македонији) и Лерин (данас Флорина у грчкој западној Македонији, испод Битоља - бел.моја) остављају се Бугарској. Остатак је остављен Грчкој. Србија тежи ка Косову, Драчу и Сан Ђовани ди Медуа. То има значаја утолико што Срби нису схватили да је то српско. Према томе, ми на Балкану имамо нове размирице, које су одмах после тог документа добиле силу и ова област долази под српско господство. Становништво грчке и бугарске Македоније схвата да нису нити Срби, нити Грци, нити Бугари, већ да су Македонци. 

Проф ВУЛИЋ: Шта желите ви Македонци? Ви желите аутономију као Хрвати? Хрвати свој сопствени језик, кајкавски и чакавски, жртвују и узимају језик који није њихов, штокавски. Ви желите свој македонски језик да употребљавате као литературни језик. То је исто као када би Босанци тражили на свом, Јагодинци на свом, да пишу. Против тога се ништа не може. Али, каква би била корист од тога? У Немачкој Прус ништа не разуме Баварца, па су ипак заједно. Људи се уједињују, а ми желимо наш мали јад да делимо. Шта ћете добити ви тиме што ћете употребљавати овај језик у школама? Овде ће започети борба међу дијалектима. Не видим корист од имена Македонија. То води у заблуду да своје порекло водите од Александра Великог. Разумем да тражите своја права, али и њих ћете добити лакше са нама, него ли сами. И Хрвати не би тражили ово што су тражили да нису некада имали своју самоуправну државу: Сабор, Бана итд. Ви тражите нешто што никада нисте имали. Ви сте млади идеалисти и патите од заблуда. Сви заједно треба да се боримо за оно што припада културном човеку, јер смо тако опаснији за непријатеља.

СТУДЕНТ (Рацин): Ми имамо право да се зовемо Македонци!

Проф ВУЛИЋ: Ја кажем не!Ја не верујем да у то да је то заиста име народа и да је толико укорењено! У никако не верујем да је у тој Македонији, и са тог гледишта, у то би могла и северна Македонија да се Урачуна, као на пример Скопје, Тетово, Гостивар и друго. Како можемо то да потврдимо? Ви кажете да, а ја не! Ви кажете да они тамо не смеју да кажу да су Македонци, јер се плаше. Ја никада нисам чуо Скопљанца да каже да је Македонац. Ви сте одрасли у тој средини и називате се Македонци и желите свој језик. Ја, напротив, познајем много људи из тог краја који кажу да су Срби, свугде у тим крајевима срећемо људе који кажу да су Срби. У оном чланку ја пишем можда због погрешног мишљења да то име није ухватило дубоки корен. То сам засновао на ономе што знам из историје. То се питање није постављало. Да ли тај народ се назива македонским нема много значаја за мене лично, и то бих рекао, ако то није истина. Како да утврдим да се људи у Скопљу не осећају Србима?

СТУДЕНТ (Панко): Са вашим Чубриловићем сам био у околини Скопља. Он је изјавио да је у Македонији видео свакакве елементе, само не Србе. 

Проф РАДОЊИЋ: Истина је да је Чубриловић изјавио мојима да се  треба дати аутономија (Македонији - бел.наша).

Проф ВУЛИЋ: Да Вам кажем шта је био повод да изађем са својим чланком ("Јужна Србија или Македонија" - бел. наша). Током лета био сам у Прилепу, кад ето ти одједном господина Миревића (мисли се на Димчета Стојановског Мирета, македонског јавног посленика, у српско време записаног као Миревић - бел.наша), био је мој добар ученик и са њим се много пута срећем. И тако, разговарали смо о нечему, и ја му кажем: па зар и ви Срби тако? А он и узврати: ми нисмо Срби. Током свог 20-тогодишњег боравка у Македонији то сам први пут чуо. А шта сте ви, упитах га ја. Ми смо Македонци! - одговори он. Па то не постоји, то је постојало у време Александра Великог, узвратих. У каквом смислу сте ви Македонци? Као Босанци? За мене Босанци су Срби. То је за мене било откриће и помислих да је то за Југославију опасно, ако се то почне ширити и да се пропагира да је то нови народ који говори неким посебним језиком. Кажу ми, немамо падеже! Па немају их ни Јагодинци. То ми је дало идеју. То бих "прогутао" и ја, то, да нису Срби, међутим, "Македонци"...Али Босанци су Срби или Хрвати или шта ти ја знам. То се није звало Македонија увек.

СТУДЕНТ (Рацин): Зар ви до тада нисте знали за Македонију? Срећете ли у историји оно што се учи о нашој борби? Јесте ли слушали од наших мајки да певају о нашој борби? Срби кажу ви нисте оно што јесте, већ сте оно што треба да будете - Срби. Они су се борили против нас да би истребили сваки спомен. Економски су нас уништавали.

Проф РАДОЊИЋ: Нису хтели да вам откупе дуван и мак, да вам изграде железнице?

СТУДЕНТ (Рацин): То је било оно што је код нас изазвало револт. Да сте били у Македонији, видели бисте да смо се ми од тада, па до сада, постојано бунили против тога. Ми се ни под Турцима нисмо осећали Србима..

Проф ВУЛИЋ: Пре 20-так година у Варшави нашао сам се са једним бугарским министром. Упита ме господин Киро: зашто сте нам узели Македонију?

Прво, ја вам је нисам узео, а друго, мислим да је Македонија наша. Он ми каже како је ваша када се тамо говори бугарски? Сви наши научници кажу да се тамо говори српски, а не бугарски, одговорих. 

Ја ћу вам доказати да се тамо говори бугарски, рече господин Киро, будући да ми верујемо НАШИМ научницима.

Ви Бугари сте више "радили" у Македонији од нас Срба, узвратих. Пустите нас да мало "радимо". Када све прође кроз српске школе и војску, тада ће све то да буду Срби, рекох. Ево како смо ми "радили": данас се све зове Србин!

Када сам ја у Јужној Србији питао радите ли ви на томе у школама, одговарали су ми: нама је забрањено да их учимо да су Срби. То су ми рекли учитељи. Међутим, у Бугарској ништа друго не траже од учитеља, већ да научи дете да каже "аз с'м Б'лгарин".

СТУДЕНТ (Панко): Да није обрнуто?

СТУДЕНТ (Љупчо): У школи ми је било наређено  да за сваку македонску реч плаћам по пола динара. Према томе, није им било (учитељима - бел.наша) забрањено. Ја нигде нисам смео да кажем да сам Македонац, већ Србин, а у супротном сам ја антидржавни елемент због чега сам у другом разреду гимназије био истеран. Сматрам да сам Вас овим демантовао.

Проф ВУЛИЋ: Да ли може да се претпостави да је нека влада код нас намерно и свесно потискивала, прогонила тај народ? Може ли то принципијелно да се претпостави?

СТУДЕНТ (Љупчо): Може. То и данас постоји! Од 1918 - 1926 до владе Веље Вукићевића, радикала, постојала је само политичка сила. Затварање, убијање, без суда, уништавање сваке културне активности у македонском друштву. По том параграфу сваког су могли да изведу и да га осуде као "комунисту". А 1926 године, за време треће или четврте владе Вукићевића се мењала таква политика. Не сила, већ се ствара посебна управа саме владе коју лично могу да окарактеризирам као: управа колонијалне области. Ни један житељ ове државе није смео, према закону, да ишчезне без трага, а тамо у Македонији је могло да се дође током ноћи, да те одведу и ујутро да те нема. Радионица је могла да вам се затвори и да вам се каже: више нема да радите јер се код вас скупљају неки људи. 

Даље, какве закључке да направимо после оних одлука којима су остављене све укупно три пуне и три непуне гимназије на једној територији од 1.300.000 људи?  Остављене су гимназије (од 1927-1935) у Скопљу, Битоли и Тетову. Затворене су у Охриду, Штипу, Струмици итд.  Међутим, на територији Ћуприје до Алексинца, имате у сваком граду пуну гимназију! У целој Македонији где постоји 35 градова има само три пуне и три непуне гимназије, једну учитељску школу и једну богословију у Битоли. Од 1935 године се отворила, за рачун самих грађана, гимназија у Велесу и у Куманову и грађанска школа у Струмици. Свака влада је свесно ишла на културном помрачењу и гушењу свести у Македонији. То су чињенице.

Проф ВУЛИЋ: Али није било много ваших ученика. Већина су били Црногорци и др.

СТУДЕНТ (Љупчо): 1928 године је затворена Штипска гимназија. Од 25 матураната, месни сам био само ја! Зашто и други нису могли? Они су били окарактерисани као непожељни елементи за ову државу.

СТУДЕНТ (Панко): Мени су рекли да не треба да учим у школи, јер сам опасан за државу.

Проф ВУЛИЋ: Ваш матерњи језик је српски. Ви ми причате "чудеса"! Ја долазим у додир са људима из Македоније и путујем возом од Прилепа до Битоља. Сав онаЈ свет говори на свом домаћем језику. Све трешти од македонских дијалеката. Са мном је путовала и полиција и официри, али ти људи се уопште не боје.

Међутим, речено ми је: "Ви много јефтино купујете наш дуван. Плаћате нам га као херцеговачки, који је лошији". Не могу да поверујем да неко из Београда купује ваш дуван од вас са неком лошом намером.

Проф РАДОЊИЋ: У своје време и ја сам се дигао против мале откупне цене дувана. То је питање монопола. Али ипак, тај је дуван откупљен по већој цени него херцеговачки. 

Проф ВУЛИЋ: То није питање Македоније, већ политике монопола и државе. Нигде нема толико основих школи колико има у прилепском крају. Школски инспектор Тошовић штампао је албум. Нема места да није добило нову школу. У Скопљу је изграђен и бактериолошки институт!

НЕКО (добацује): И жандармеријске станице!

Проф ВУЛИЋ: Видимо да се тамо пошумљава. Када би схватили то, тада бисмо се брзо сагласили. 

СТУДЕНТ (Георги): Будући да је часна јавност погрешно информисана о нашем елементу, да ли Ви знате да излази неки орган (лист - бел.наша) у Македонији? Без обзира што нам не дозвољавају да пишемо - можда нисмо способни; али оно што се догађа код нас, све се фалсификује преко српске штампе. Новинари не смеју да пишу о ономе што желе или мисле, већ тако као што им се диктира. По томе се види да је то плански рад појединаца који желе да је часни човек у Југославији погрешно информисан о нама. Као доказ: Долазим у Београд и треба у једном формулару да попуним колону "народност". Пишем - "Југословен". То значи да си Бугарин, кажу ми. Питају ме шта сам. Македонац. То значи да си Бугарин, одговарају. "Ти си бомбаш!" Ви кажете да ми желимо самосталност. Ми захтевамо само своја основна права у границама ове државе. Данас се иде ка увећању држава, па ми нисмо будале да тражимо нешто што не може да се створи. Видимо да сте добили такав утисак као да се трудимо да докажемо да смо нешто други да би се отцепили.

Проф ВУЛИЋ: Ви желите свој језик! Шта ће вам то?

СТУДЕНТ (Панко): Да би нас разумели старији.

СТУДЕНТ (Рацин): Овај језик постоји, он није измишљен.

Проф ВУЛИЋ: Признајем македонски језик (и рукује се са Рацином), али зашто да не причате на српском?

СТУДЕНТ (Рацин): Када нас ви СИЛОМ терате: причајте српски! Ми знамо тај језик, али зашто да примамо туђ језик?  Примате ли ви бугарски или немачки?

Проф ВУЛИЋ: Али то је друго!

СТУДЕНТ (Анчев): У околини Битоља сам причао са једним сељанином и питам га да ли овде долази окружни референт. Он ми вели: Дошао би, пробрбљао би нешто на српском и отишао би. Ми га ништа не разумемо.

Проф ВУЛИЋ: Ви причате "чудеса"! Копао сам у Бенчу (археолошке ископине - бел.наша) , Скопљу, код Охрида итд., па сам са својим радницима, као и са вама, причао српски. А што се тиче језика, по вама, за сваки крај би требао посебан језик. Мислим на литературни језик, који би требало да је јединствен за целу земљу. Ви желите да пишете на свом језику, да вас ваши разумеју, али да вас ми не разумемо. Не знам зашто тражите свој језик, а иначе све друго вам одобравам. Ако држава не обраћа довољно пажње на вашу економију, то није добро и то је погрешно. Ако вас гони и затвара полиција, и то није добро. То би било демонски, ако бисмо тако нешто желели, то би било на штету Југославије. Можда они иду од погрешне претпоставке да ви шурујете са Бугарима? 

А зашто сам вам се ја са тим чланком толико замерио?

СТУДЕНТ (Рацин): Да ли вам је познато да је он изазвао велики револт?

Проф РАДОЊИЋ: Ми не можемо да вам признамо националну индивидуалност. Ја то говорим као политичар. Ако знамо да су кајкавци признали државни језик, треба и ви да га признате. Да је била добра администрација, ви данас не бисте то говорили. Истина је да без Вардарско - моравске долине ми не можемо постојати. То је кичма наше Југославије. Идеја је да држава уједини све снаге како бисмо се одржали. Треба да се поправи администрација и сви да будемо једнаки. Хрватска је имала свој посебан живот и зато она има право на аутономију. Да смо им то дали раније били бисмо далеку кохезивнији. Али да се враћамо назад и ВАМА да признамо националну индивидуалност, то не можемо. Поправићемо администрацију и даћемо вам пуну равноправност. 

СТУДЕНТ (Георги): Рекли сте да је ваша идеја уједињење Словена на Балкану. Ако је то ваша идеја, онда је она противречна вашој идеологији. То што је урађено у време Видовданског устава и данас ће се урадити, ако се не призна македонска индивидуалност. Сливање у једну целину путем декрета никако није могућа. Бугари се одричу  целине, јер је моментално таква политичка ситуација. 

Проф ВУЛИЋ: У чије име ви говорите? Или колико је људи за вас?

СТУДЕНТ (Љупчо): Тешко је то да се каже, јер немамо могућност говора у Македонији. У овом тренутку свако говори као појединац.

Проф РАДОЊИЋ: Идеологија Велике Југославије је песма будућности. 

СТУДЕНТ (Георги): Шта сте оно рекли: не можемо да вам дамо долину Вардара, јер је она кичма Југославије. То звучи много лоше. Да се држи ова наша долина значи да имате конкретну намеру доминације. Чему то? Ако желимо тој будућности да омогућимо правилан пут, тада не смемо овом задатку да приступамо тако као што сте рекли. Да не би дошло до тога, најбоље је македонском делу, у Македонији, у границама данашње Југославије, да се призна индивидуалност. 

Проф ВУЛИЋ: Да ли смете да потврдите да то желе Македонци? Можда они не желе, на пример Скопље, то што ви говорите.

Проф РАДОЊИЋ: Не можемо да дозволимо нити да признамо националну индивидуалност Македоније из политичких разлога. Треба да се исправе грешке, а ви треба да научите општи литературни језик и готово.

СТУДЕНТ (Георги): Ако нам ви не дате аутономију, даћете материјал да се шири бугарофилство.

СТУДЕНТ (Љупчо): Због оног инцидента у суботу, молимо вас да сви заједно изађемо са Вама, јер се плашимо да нам се нешто не догоди због тога. Молимо да нам изађете у сусрет. 

Крај дискусије.

Архив Македоније, Скопје, фонд Филозофског факултета, кутија 7, бр. 2561

Превео и објавио: Радослав Малеш (Блажевски)