МАКЕДОНСКА ПРЕЗИМЕНА НА -СКИ, АУТЕНТИЧНА ИЛИ КОМУНИСТИЧКА НОВОТАРИЈА? Прича о једном надгробном споменику.
Често смо имали прилике да слушамо од разних националистичких идеолога и квазипознаваоца како су специфична македонска презимена са завршетком на -СКИ (тачније -О(В)СКИ/-Е(В)СКИ) једна новотарија коју су измислиле титоистичке власти после Другог светског рата, како би и на тај начин, дале нови белег новој нацији, коју су, како ови нацио-идеолози тврдише и још увек тврде, "измислили". Па још, као доказ својим сомнабулијама, приказују фотографију једног споменика из периода између два светска рата, на којем је покојник означен презименом са завршетком на -ИЋ (погледати фотографију), па закључују - ето! доказ да су у Македонији сви људи раније били са презименима на -ИЋ, а да су комунисти измислили презимена на -СКИ!
Међутим, ми бисмо рекли и много више од овога: у Македонији су скоро сви житељи словенског језика били са презименима на -ИЋ пре Другог светског рата! Како, рећи ћете? Лепо, били су приморани! Тадашња власт је већ 1912 године приморала све житеље Македоније да морају имати презиме на -ИЋ и, у случају одбијања, људи су били санкционисани - малтретирани, хапшени, тучени, убијани. Да су између два светска рата сви Македонци били приморани да буду на -ИЋ може се лако проверити - погледати попис становништва, лична документа из тог периода или просто узети телефонски именик из периода Краљевине Југославије, где су сви телефонски претплатници са територије Македоније, са презименима на - ИЋ.
То није доказ да су Македонци били са презименима на -СКИ и пре Балканских ратова, рекао би неко. Слажемо се! И зато ћемо овде представити оно што нам на ту тему говори историјска грађа из периода пре Балканских ратова и видети да ли су заиста македонска презимена на - СКИ аутентична или су "измишљена и наметнута" после Другог светског рата.
Презимена Македонаца са завршетком на -О(В)СКИ имају дугу историју, али због изузетних историјских околности које су владале у Македонији, документовани подаци о тој теми врло су ограничени. Најпре турска владавина сама по себи представљала је нешто што је увелико отежавало развој словенске и сваке друге писмености, а одмах потом и грчки црквени и образовни утицај у Македонији, који је био оштро супротстављен свему словенском на тој територији, па је још додатно отежавао било какво неговање словенске ономастике (словенска имена и називи), често се и физички супротстављајући било каквој словенској писаној речи (посебно у периоду 18 и 19 века), тако да нам је остао врло ограничен број докумената који нам говоре о овој теми (презимена на -О(В)СКИ). Но, и то што имамо говори нам доста и њима ћемо се опсежно користити.
Први спомени презимена са завршетком на -СКИ (или О(В)СКИ/Е(В)СКИ) потичу нам из турских дефтера са пописа становништва Македоније, и то из 16 века.
Оно што знамо о овим презименима, јесте то да се она први пут појављују у историјским документима у 16 веку, у турским дефтерима.
Наиме, у дефтеру из 16 века, споменути су житељи села Мирака, које се налазило у Албанији, у области уз западну границу са данашњом Републиком Македонијом. Област је у средњем веку чинила исту етничку целину са Македонијом. И један од житеља у том селу био је извесни Гоне Манески (види фотографију и кликнути за увећање). Извор: (Турски документи, Опширен пописен дефтер на Охридскиот санџак од 1583 година, Том VIII, книга 1)
Ово је први пример презимена на -СКИ у историјским документима. У самом турском списку житеља овог села, оно је једино такво, иако покрај њега видимо и сличну форму - Душански, па можемо претпоставити да је 16 век - век када се ова македонска презимена почињу популарисати у народу. Остали са списка наведени су својим личним именом и именом оца, па је могуће да Турци уопште и нису бележили презимена становника, већ само основне податке, а да су Манески и Душански случајни изузетак приликом писања. То може указивати и на то да су и остали записани имали можда презимена на -СКИ, али да Турци то нису бележили. Међутим, то не можемо тврдити, пошто нема писаних доказа о томе.
Један документ који је посебно важан за ову проблематику, а који недвосмислено бележи презимена Македонаца из 18 и 19 века, јесте дело самоуког македонског трговца и, писца, Ђурчина Кокалеског (Кокале) (1775-1865), "Наказание" (веза: http://lazaropolee.blogspot.com/2009/01/blog-post_2241.html). Написано је на народном македонском језику, дебарским (мијачким) дијалектом, у облику породичне историје, који бележи људе и догађаје од 1775 све до 1823 године. У том делу аутор наводи имена и презимена десетак људи свога краја, турске, влашке, и македонске (православне и муслиманске) националности. А ово су македонска имена и презимена, које је Ђурчин навео:
- Илија Коштрески (цитат из "Наказанија"): "И ме гледае Турци како чедо нихно, ала бериќет рси. От туве ме прати во Катерино со Силјана, какпи олан и таму. Отоде отидохме. Ме даде со зета ни Илија Коштрески. "
- Реџоски (муслиман) (цитат из "Наказанија"): "1798 година. Таа година, сполаи му на Господу, зедпх офците Реџоски од Зога."
- Стамат Димкоски (цитат из "Наказанија"): "1808 година. Отува досидох на Ресен. Го зедох 600 гроша. Доиде со мен Стамат Димкоски, Трајан Димкоски..."
- Трајко Димкоски (цитат из "Наказанија"): "1808 година. Отува досидох на Ресен. Го зедох 600 гроша. Доиде со мен Стамат Димкоски, Трајан Димкоски..."
- Пејко Гиноски (цитат из "Наказанија"): "1808 година. Отува досидох на Ресен. Го зедох 600 гроша. Доиде со мен Стамат Димкоски, Трајан Димкоски, Секо и Павле Џугула, и Ристо от Могорче и Пеико Гиноски от Галичник."
Може се рећи да су скоро сви људи македонске националности из његовог кратког књижевног дела забележени са завршетком -СКИ на презимену, па тако можемо закључити да су у дебарском крају, била уобичајена и раширена. Знамо да је Ђурчин рођен у другој половини 18 века, па се може доћи до закључка да су оваква презимена већ у 18 веку била врло присутна у македонском становништву.
Од Ђурчина Кокалеског је остало још неколико рукописа и натписа. На требнику (црквена богослужбена књига) у цркви светог великомученика Георгија у селу Лазарополу, из ког је потицао, написао је својеручно:
"Да се знает од овиа требник, е во село Лазорополе од храма светого славнаго великомученика победоносца и чудотворца Георгија, в това време се купи кога беше смирени јереја поп Мартин Димоски, тога го купи за дн гроша за здравје и за душевное спасение ...да и простит името и името на смирени ктитор Ѓурчин кехаја (кмет-бел. наша)" (фотографија - кликнути за увећање)
Такође, у истој цркви светог великомученика Георгија у Лазарополу, остао је и ктиторски натпис Кокалеског из 1841 године, "Ђурчин кехаја-кмет Кокалески", (погледај фотографију-кликнути за увећање):
Осим ових пар извора, један од најважнијих извора за ову тему представљају књиге једног другог мијачког самоуке - Георгија Пулеског, "македонског Вука Караџића", који је радио у другој половини 19 века, посебно на пољу македонског језика и историје. Значајне за тему коју обрађујемо јесу његове књиге које на последњој страници садрже списак дародаваца, претплатника и помагача у штампању његових књига. Посебан куриозитет представља и то што Пулески наводи имена и презимена људи из разних крајева Македоније (целе, од Солуна до Шар планине), па ту можемо видети да су 70-тих година у западним деловима Македоније презимена на -СКИ била доминантно заступљена, али да их је било и у другим деловима земље. Такав један, одличан, извор је његова књига "Тријезичник" или "Речник од три јазика - македонски, турски, албански", штампана 1875 године, где се на крају књиге могу видети имена разних претплатника из разних крајева Македоније (погледати ниже).
Претплатници из Солуна (фотографија испод - кликнути за увећање):
Претплатници из Мирковаца (север Републике Македоније) и Бањани (сами север Р. Македоније), фотографија ниже (кликнути за увећање):
Претплатници из западне Македоније, Мијаци (фотографија ниже - кликнути за увећање):
Претплатници из Галичника, Мијаци (фотографија ниже - кликнути за увећање):
Претплатници из Тетова и битолске околине (Сопотница и Доленци), фотографија ниже (кликнути за увећање):
Претплатник из Велеса (фотографија ниже - кликнути за увећање):
И, за крај, као последњи пример, оставићемо једну занимљиву личност. Реч је о човеку који у Србији важи као "велики помагач српској националној идеји у Македонији", познат као Коста Шуменковић. И неретко, име овог човека неки кругови у Србији наводе као "доказ" да су у Македонији презимена била са завршетком на -ИЋ. Па ето, да видимо како је сам "Коста Шуменковић" навео своје презиме Георгији Пулеском када се претплаћивао на његову књигу, иако је се прихватио улоге пропагатора српске националне идеје у Македонији, али пре него је променио презиме. Овде је наведен као претплатник из Охрида (фотографија ниже - кликнути за увећање):
Сведочанство Пулеског значајно је, јер су презимена која је он убележио у другој половини 19 века записана у аутентичној форми, онако како су користила у народу, и нису настала под утицајем пропаганде Србије или Бугарске, које су се још од 1870 године трудиле да и патронимске форме у Македонији прилагоде тако да више личе на српске или бугарске.
Исто тако, није на одмет да споменемо да је велики руски научик, Афанасиј Сељипчев, још почетком 20 века, утврдио да се ознаке фамилија са завршетком -ЕВЦИ/-ОВЦИ јављају у Македонији још у 14 веку (Афанасий Селищев, "Полог и его болгарское население...", София, 1929, део под називом "Patronimica"), па наводи:
"Опис тетовског манастира XIV в. представља сведочанство форми презимена, који су се употребљавали тада у Пологу. Та форма презимена се завршавала на -ов(-ев) и -овци (-евци) — ѿдь Василевѣхь, ѿдь Вльксановѣхь; оу Василевцехь, Никифоровци."
Ово је једно фантастично сведочанство о постојању ознаке за све чланове неке фамилије у Македонији, у форми која се завршава на -ОВЦИ/-ЕВЦИ (Пример: Блажевци, Павловци, Чакаревци итд. - бел.наша). Иако Сељишчев у своме делу даље шпекулише о томе да су форме са завршецима -овци/-евци настале од облика -ов/-ев, желећи да их некако логички повеже са бугарском формом презимена (у складу са својом доктрином о припадности Македонаца бугарском племену), при том, уз очипарајућ надостатак озбиљних доказа, остаје упадљиво да је аутор предност и већу присутност у, како сам каже, целој Македонији, дао формама презимена са завршетком -ОВЦИ/-ЕВЦИ, а да није ни био свестан шта је, заправо, тиме доказао.
Већ смо споменули да је највећи хендикеп овог дивног научника - што никада није био у Македонији. Да јесте, знао би врло добро да се чланови одређене фамилије у свакодневном говору означавају таквим обликом, са -ОВЦИ и -ЕВЦИ, само ако се презимена тих фамилија завршавају на -О(В)СКИ/-Е(В)СКИ готово без изузетка! Тако, припадници фамилије Блажевски у свакодневном говору у Македонији називају се Блажевци, а припадници фамилије Павловски се називају Павловци, Чакарески - Чакаровци, Илкоски су Илковци итд. О директној вези назива/надимка за чланове неке фамилије са завршетком на -ЕВЦИ/-ОВЦИ са самим презименима на -ЕВСКИ/-ОВСКИ прочитати (Марија Коробар - Белчева, Македонските презимиња на -О(В)СКИ/-Е(В)СКИ И НА -ОВ/-ЕВ наспрема родовските формации на -ОВЦИ/-ЕВЦИ и НА -ОВ/-ЕВ. Везица ка раду: file:///C:/Users/test/Downloads/281_288_Korobar.pdf)
Овим би се могло рећи да је Сељишчев утврдио да су македонска презимена на -О(В)СКИ постојећа већ у 14 веку, јер где су фамилијарне знаке на -ЕВЦИ/-ОВЦИ, ту су и презимена на -ЕВСКИ/_ОВСКИ, иако то није експлицитно утврђено.
У овом чланку нећемо се детаљно бавити појавом презимена на -ИЋ међу Македонцима, као последици наметнуте спољним фактором, тачније пропагандног деловања Краљевине Србије, која се надала проширењу државе на југ (у договору са Аустро-угарском од 1878 године посебно). Само ћемо напоменути да то деловање почиње 70-тих година 19 века, што бележи и Пулески у свом речнику, али да оно није узело маха, све до мера које је најпре Краљевина Србија 1912 почела спроводити, а Краљевина СХС и Краљевина Југославија усталила.
Проблематизацију македонских презимена започела је македонска просветно-политичка организација из Санкт Петербурга (Македонско научно-литературно другарство "Свети Климент Охридски", основано 1902 године у Русији), које је истакло у једном од својих прогласа и писама (једно од писама, датирано 15 августа 1912 године, објављено у петроградским новинама "Гражданин, у чланку Александра Кона, руског друштвеног делатника, под називом "Македонско кусање словенског ручка у Бечу") да се мора престати са мењањем македонских презимена на -ИЋ, -ИДИС или, -ОВ у оним деловима Македоније који су потпали под власти Србије, Грчке или Бугарске подмуклом поделом Македоније 1912 године.
Двадесете и, посебно, тридесете године 20-тог века, само су додатно поспешиле ове процесе и све је више било јавних делатника у Македонији, који су јавно истицали да су македонска презимена оригинално са завршетком -О(В)СКИ (или ОВ/ЕВ) , а да је све друго насиље и наметање. Потоње деценије само су дали таквом ставу за право, што је историја и потврдила.
Из свега написаног и документованог лако се да закључити да су ова презимена заиста аутентична македонска презимена, а да су све остале тврдње производ - што незнања, што недостатка жеље за знањем, а што вољног игнорантства и жеље да се верује у нешто без било каквог доказа, само ако одговара нашој сујети или ономе што ми видимо као некакво родољубље, а уствари је прикривено насиље или, у крајњем исходу, националистичка суманутост и помрачење ума.
Аутор:
Ваш, Радослав Малеш (Блажевски)
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Бонус, фототипски списак донатора Бигорском манастиру из 19 века.
- На 24. март во 1924. година во град Прилеп, беше издадена лична карта на името АДАМ ДИМ. ИЛИЈОВСКИ.
ОдговориИзбриши- Во селото Љубојна кај Ресен во период 1923-1924. година , беше изградена црква од печалбар и жител од тоа место. Тој ктитор се викаше Никола Христиќ-Стасовски.
- Во период на 30-ти години од 20. век, во Македонија како дел на Кралство Југославија беше неколку етнографски изложби. Во народниот музеј во Скопје беше изложена една фотографија што има врска со народните носии од Мариово. На сликата беше напишано „Маријовска девојачка и невестинска празнична ношња..., Руса мома- Велика Атанасова Русевиќ Бројанчевска, калешна невеста Ѓурѓа Стојковица Шиклевска родена Катевска, Витолоша, Старо Маријовско.
- Во 15. март 1941. во Офицерски дом во Скопје беше одржан бал „Нојев ковчег„. Како главен декоратер за тој бал беше задолжен господин Мартиноски.
- Во Белград во 1932. година беше пријавено место за живеење на името Евросима Трпковски родум од Струга.
Е супер ти се примерите. На прсти да ги изброиме. Од една рака. Баш слобода! Машала!
ИзбришиПа јас можам до утре да ти изброим, колку сакаш. И ти избраја неколку примери и што сега???
ИзбришиСвојим текстом само указујете да недовољно познајете оно о чему пишете. Презимена на -ић била су у данашњој Македонији доминантна до појаве бугарске Егзархије и њене пропаганде. Грубо описано, постојала су и презимена на -ов и -ски. Презимена на -ов била су присутна на истоку и околини Скопља, презимена на -ски су била присутна на територијама где живе Мијаци као и међу мањим бројем Брсјака. Презимена на -ић су имала једну карактеристику да се често завршавају на -оић као Филипоић, Петроић итд.
ИзбришиЧесто неки тврде да у Македонији није било презимена на -ић и да су то увели "српски окупатори". У једном преводу из прве половине XIX века, нажалост антисемитског писанија, такозвано “Служение еврейско “, на крају књиге налази се један занимљив списак. Опет нажалост, за овај превод било је и повелики број људи такозваних “сотечника” из данашње Македоније , што би ми данас рекли “спонзора”. Наравно, не одобравам садржај те књиге и антисемитизам, али неке ствари морају да се погледају због бољег увида у стање ствари...
И када сам почео да читам имена тих “сотечника” увидео сам, по ко зна који пут, да је у Македонији дошло у последњих стотинак година до инжењеринга и са презименима... Многа презимена су била као да сте у Шумадији, а не у Велесу... Многи, рекао бих већина, су се презивали на -ић. И то је све било 1839., дакле, пре "српске пропаганде”.
Ево да набројим само неколико презимиња са листе почевши од Велеса, Ицовић, Геновић, Папаславковић, Петровић, Дечански, Хаџи Пановић, Петковић, Смилевић, Лапевић, Ђорђевић, Христовић, Мартиновић, Буновић, Миховић, Абрашовић, Филиповић, Јовановић, Бошковић и многи, многи други. Дакле, врло слична презимена као у данашњем Крагујевцу... Наравно, било је и презимена на -ов, -оглу и на -ски, али ова на -ић су доминантна...
Не би могло да се каже да је људи са презименима на -ски било неколицина између два светска рата. Многе дневне новине из тога периода су дигитализоване и умногим чланцима се јављају таква презимена доста често. За то има мноштво примера! Да овде поменем само један. Познати сликари Љубомир Белогаски, Лазар Личеноски и Никола Мартиноски су се тако презивали између два светска рата и под тим именима су имали и самосталне изложбе у Београду и Скопљу.
Ако ћемо о насиљу, после 1945. има мноштво доказа да је било обрнутих и насилних примера. Тако су досељеници из Херцеговине добијали презимена на -ски, наводно, добровољно. Најупечатљивији пример су галипољски Срби који су колонизовани у Пехчеву. После Другог светског рата бивају насилно македонизирани и промењена су им презимена.
Молим Вас, не причајте бесмислице. "Презимена на -ић била доминантна")))))) Смешно. Не само да нису била доминантна, већ нису била ни у мањини.
Избриши"Служение еврејское" и спомињање те књиге само говори у прилог томе да немате благе везе са темом о којој причате. Наиме, презимена која наводите (Ицовић, Геновић, Папаславковић, Петровић, Дечански, Хаџи Пановић, Петковић, Смилевић, Лапевић, Ђорђевић, Христовић, Мартиновић, Буновић, Миховић, Абрашовић, Филиповић, Јовановић, Бошковић) заправо су у тој књизи забележена овако Ицовичъ, Геновичъ, Папаславковичъ, Петровичъ, Хаџи Пановичъ, Петковичъ, Смилевичъ, Лапевичъ, Ђорђевичъ, Христовичъ, Мартиновичъ, Буновичъ, Миховичъ, Абрашовичъ, Филиповичъ, Јовановичъб Бошковичъ...итд. Ради се о моди почетка 19 века, када су се народи у Бугарској и Македонији будили, па, да би истакли своју припадност словенству, образповани људи су користили црквено-словенски начин бележења презимена, под руским утицајем, са завршетком - ичъ, а не -ић како ви произвољно наводите. Уосталом, углавном ту и нису у питању презимена у класичном смислу, већ такозвана "средња имена" изведена од имена оца. Исти је случај био и у Бугарској, где су се људи потписивали на исти начин, пошто су процеси буђења словенства ишли паралелно у Бугарској и Македонији, које су обе биле под турским и грчким (културним) ропством.
Исто тако, необично да сте навели као презиме "Дечански", што уопште није презиме, већ надимак, изведен од имена манастира у којем је дотични монах служио (у списку је наведено да је личност "Дечански" заправо Јеромонах Софронија -Дечански), што је манир опште познат у монашком свету. Још један показатељ вашег недостатка методологије и озбиљног изучавања проблема.
Даље. Истина је да је окупаторска власт у Македонији после 1912 године негде од 30-тих година допуштала извесну слободу код бележења презимена Македонцима. Али, таква могућност била је стриктно ограничена - овим правом су се могли користити уметници и људи светског гласа, као што је Лазар Личеноски, који је париски студент, који је учио у академији светског гласа, па њему нико није ни смео да приговори што се потписивао као Личеноски. У ретким случајевима такво бележење презимена допуштано је обичним људима, незнатним сељацима или старцима. Наравно, циљ је био тај, да се примењује "тактично неговање македонског дијалекта и македонских посебности", како је саветовао Стојан Новаковић, да се покаже како српска власт није тако супротстављена македонском народу, а да, заправо, де факто и брзим кораком врши процес асимилације у Србе и брисања сваког знака македонске посебности. Наравно да је огромна већина приморана да има презиме на -ИЋ и да власт никада не би дозволила да се та македонска традиција рашири.
Иначе, сигуран сам и да је Лазару Личеноском, којег споменусте у крштеници из тог времена записано "Личеновић", а не "Личеноски".
И баш добро што сте споменули Николу Мартиноског у том смислу. Он и није Мартиноски, већ Мартини, потиче из влашке фамилије, а након студија у Паризу, враћа се у Македонију и као знак подршке македонском народу (и/или као знак противљења наметању презимена на -ић), мења презиме у Мартиноски.
У западној Македонији, како код Мијака, тако и код Брсјака, преовлађују презимена на -СКИ (иако има и на -ОВ и -ЕВ), што бележи и Пулески, а у осталим деловима Македоније (целокупне) она такође присуствују, али нису преовлађујућа. Презимена на -ИЋ никада међу Македонцима нису постојала, већ су након 1912 године она наметана силом и под претњом разних видова полицијских и других репресвних претњи. Након ослобођења, 1945, Македонци масовно враћају своја изворна презимена, а одбацују наметнута. Наравно, Срби и дан данас у Македонији имају презимена на -ИЋ у оним местима где живе.