"СЛАВА" КАО ОБИЧАЈ НЕ САМО СРБА, ВЕЋ И БУГАРА И МАКЕДОНАЦА. Порекло обичаја.

"СЛАВА" КАО ОБИЧАЈ НЕ САМО СРБА, ВЕЋ И БУГАРА И МАКЕДОНАЦА. Порекло обичаја  (проширено)

Тема данашње објаве је обичај "слава". Откуд слава у Македонији?

Већина људи не зна где је и када настала Слава као обичај. Сви знају да одвајкада њихова породица слави ову или ону Славу. У Србији говоре да само Срби славе "славу" и да слављење "славе" аутоматски значи да је човек, породица или народ српски.

Када питате некога из Србије ко је код Срба смислио обичај слављења Славе, као из топа добијате одговор - Свети Сава! (1176 - 1236). И заиста, српска историографија и етнологија, име светитеља Саве најчешће спомиње као установитеља тог обичаја. Свети Сава установио, по њима, значи, обичај је српски. И што се тиче установљења и популаризације овог обичаја светим Савом, ми се са тиме свакако можемо сложити. Међутим, о настанку и самом пореклу овог обичаја мало се ко пита.

Шта је истина?

Оно што се зна о пореклу Славе као обичаја у Срба, јесте да се у српским историјским документима спомиње први пут у 13 веку, у такозваном Пенитенцијалном зборнику, збирци црквених и канонских текстова*1 и оно се узима као писани документ који је уједно и потврда за почетак слављење Славе код Срба. Реч је о времену Светог Саве или недуго после његове смрти, што може указивати да је овај велики црквени отац заиста утемељио овај обичај код Срба.

Међутим, јавља се један проблем. Како онда објаснити да историјски документи спомињу Славу 200 година пре светог Саве?

Наиме, први спомен Славе датира из 1018 године, у Охриду, у Македонији, од стране византијског историчара Јована Скилице. Војеначалник цара Самуила, Ивец, обележавао је, како византијски историчар наводи*2, својег породичног заштитника (и наводи неке обичаје у вези са тим), Велику Госпојину, када је на превару ослепљен од Византијаца/Ромеја. Ово наводи и реномирани српски етнолог Филиповић С. Миленко, доказујући да се ради о првом спомену славе (он потврђује тврдњу византолога Бранислава Прокића о првом спомену славе у Македонији-бел.наша), на основу речи Скилице *3, што се узима у етнологији као прихваћена или као вечином етнолога прихваћена чињеница, а тако је донекле и у Цркви *4. 

Ово управо значи да је Слава у Македонији почела да се обележава много пре него ли у Србији и другим српским земљама.

Идемо даље.

Ако знамо да су предели Македоније од најранијих времена били под Охридском Архиепископијом (формирана 996., од стране македонског цара Самуила, а касније потврђена као наставак Јустинијане Приме), и ако знамо да је у Македонији Слава била раширена, као што је Скилица потврдио, и међу племством, може се донети закључак да је у Македонији тај обичај био давно познат и устоличен, много пре Скилициног помињања из 1018. Ако знамо да је мисионарски подвиг утврђивања хришћанства Светог Климента у Македонији његовим престављењем завршио 916 године, што је временски доста близу првог Скилициног помена Славе, можемо закључити да њено порекло води вероватно још од Светих Кирила и Методија и пре свега њихових ученика светих Климента и Наума Охридских, који су управо и Македонији имали најживљу мисионарску делатност.

Знајући да је Охридска Архиепископија, коју је формирао цар македонских Словена, Самуил, 996 године, а пре формирања Пећке Цркве, обухватала територије Македоније (целе), Бугарске и Србије, логично је да је Србија тај обичај добила од Охридске Цркве, која је била надлежна за српску паству од 11-13 века, а да је Свети Сава тај обичај додатно уобличио и устоличио међу Србима.

Свакако, у Србији и српским земљама, Слава има строжију и одређенију форму него ли у Македонији и Бугарској.

Да је Слава заиста потекла из Охридске Архиепископије говори и чињеница да се овај обичај упражњава и у целој Бугарској, која је неколико векова била делом Охридске Цркве, али тај обичај постоји под другим именом: светец, служба, патрон, и, под утицајем турског језика, породични курбан (семеен курбан). У Македонији је она такође са другим именом: ден, сведен, служба, крсно име, патрон, иако се понегде зове и слава, али се може претпоставити да је тај назив у Македонији новијег датума. 

У бугарској слави ради се о породичном заштитнику, светитељу, у част којег се обавезно припрема, као главни елемент, славски колач, уз вино и жито, и обилну трпезу, месну или посну, са разним варијацијама. Значи, реч је о истом обичају само са другачијим називом. 

Код Бугара овај обичај је такође древан. Он се обележава у целој Бугарској. Најбоље га је описао велики руски научник, слависта и академик Афанасиј Селишчев у свом познатом делу о Пологу.*5  Истина, он тврди да је овај обичај у Бугарској раније био раширенији, али да је донекле потиснут од других, "модернијих" обичаја. Међутим, поуздано се зна да је и данас заступљен и доста присутан у Бугарској.

Код Бугара овај обичај је везан за светитеља, породичног заштитника и обележава се сваке године на дан тог светог. Сам породични празник најчешће се зове "служба", али и "светец", "патрон", а понегде се под турским утицајем празник назвао, као што већ рекосмо, породични курбан" (источна Бугарска). 

На дан бугарске "славе", кућа мора да има:

1) "славске" колаче (буг. колачи, колаци), који се на дан "славе" носе у цркву ради освећења

2) Кољиво, кувано жито (буг. коливо, кућа)

3) вино

4) свећа/свеће

5) кађење тамјаном

6) "славска" јела (обавезан пасуљ). На дан "славе" јела се носе и у комшилук, чиме и на тај начин овај породични празник добија обележје заједнице. Најближе комшије и родбина долазе у госте код слављеника.

Разлика између српске варијанте овог обичаја и бугарског је у томе што код Бугара "славских" колача је два (један за Бога и дом, а други је посвећен породичном заштитнику/светом, којег породица слави), и друга разлика је та што се код Бугара коље јагње, овца, теле  у част домаће "славе" уз благослов свештеника, као једна врста обреда (курбан). 

Код Бугара овај обичај се обележава истог дана сваке године у породици, а светац се наслеђује са оца на сина, или се бира светац који ће се обележавати (што се често повезује са неким догађајем и избављењем од невоље).

Да ли је Слава српски обичај? 

Ако би се мерило по устаљености и везаности за обичај, могло би се рећи да је српски, пошто га православни Срби најчешће и најизразитије држе и обележавају. Међутим, по пореклу он има македонско исходиште.

Са друге стране, Слава има и много шире значење, пошто у погледу порекла, то је обичај свих православних народа словенског језика Балкана који је код свих њих, у мањој или већој мери, присутан. Ради се о сличном случају као са гуслама, где многи и не знају да се гусле свирају и у целој Бугарској.

Закључак

Дакле, нити Слава нити гусле, нису поуздан етномаркер (показатељ нечије народности) у балканском контексту, и не припадају само и искључиво једном народу, као што многи појединци са политичких крајности покушавају тенденциозно да представе, не схватајући да су овакве ствари нама дате да нас уједине и приближе, збратиме, упознају, а не разједињене сукобе.

Ово је одговор на питање које су ми многи постављали, откуд Слава у Македонији.

----------------------------------------------------------------------------------

Литература и извори:

*1 - према - Vatroslav Jagić, Sitna građa za crkveno pravo, Starine JAZU, VI, Zagreb, 112–151, 1874

*2 - Ioannis Scylitzae Synopsis Historiarum

*3 - Филиповић Миленко, С. 1985, Слава, служба или крсно име у писаним изворима до краја 18. века, ОКИз, Београд, 151–192.

*4 - "Моја Слава - Свети Никола", издање Епархије Бачке, предговор Преосвећеног епископа бачког, г. Иринеја Буловића

*5 - Афанасий Селищев, "Полог и его болгарское население", София, 1929.