РУСКИ ИЗВОРИ 19 ВЕКА О МАКЕДОНЦИМА - ПРИЗРЕНСКИ КОНЗУЛ, ИВАН ЈАСТРЕБОВ

 Иван Степанович Јастребов (рус. Иван Степанович Ястребов; 8. фебруар 1839 — Солун 20.јануар 1894) је био руски дипломата, историчар, етнограф и археолог; био је конзул у Скадру, Призрену, Јањини и Солуну. У Призрену је службовао у периоду 1870—1876. и 1879—1886. године. Својом дипломатском активношћу штитио је Србе на Косову од албанског притиска и исељавања, што је заиста његова велика заслуга.



Са друге стране, његов дипломатски задатак (sic!) био је да заступа тезу о српском карактеру македонског становништва*1.

Јастребов је, у спровођењу ове руске политике у Македонији (а не својих и објективних ставова, као што показасмо*1), по овом питању објавио неколико радова*2, али је и посветио и добар део своје дипломатске активности овом питању. 

Све ово нам говори да се радови и дела  етнографског карактера овог руског политичког посленика не могу узети као озбиљан извор и озбиљан научни труд, пошто је у питању наложена и, да тако кажемо, дипломатски "фингирана" активност. 




Међутим, иза Јастребова остали су и други материјали, осим оних које је он сам објавио, који такође могу послужити као добар извор, а много објективнији и тачни показатељ онога о чему говоримо. 

Овде у виду имамо посмртно објављену дипломатску преписку (делимично) овог званичног представника Русије на Балкану, у којој он много искреније и отвореније говори о својој делатности и стварности на терену, будући да зна да писма неће изаћи у јавност и да може слободније и тачније да обавештава своју владу шта се дешава у земљама у којима ради. 

Па тако, у своме писму Николају Карловичу Гирсу, руском спољном министру, Јастребов пише о македонском становништву:

“Као што је познато, хришћани из Тетовске (Калканделске) околине, иако по пореклу нису Бугари (они, уосталом, нису ни Срби, већ Македонци, по имену Мијаци и Брсјаци), у већем се броју одвојише од Грчке патријаршије и пређоше на страну Бугарске егзархије, па су пре рата имали и свог митрополита.

У Тетовском (Калканделском) подручју од моје стране нису приказани ни Бугари, ни Срби, већ Словено-Срби, из тог разлога што тамошњи житељи не припадају бугарској народности, као што се обично тврди, али исто тако не би било у реду да се они сасвим рачунају у српску народност. Према језику, уосталом, они су много ближе до Срба него ли Бугара, исто као и сви Словени целе Скопске губерније.

Међутим, у суштини, они представљају род једног посебног племена по имену Мијаци и Брсјаци (две главне етнографске групе Македонаца - бел. наша), који у Македонији живе од древности и називали су се час Бугарима, када су улазили у састав Бугарског царства, час Срби, док су њима владали српски краљеви и цареви, а Турци их називају Бугарима, исто као и све Србе (православне) који живе у овим крајевима, за разлику од Срба у Кнежевини..."*3

Из овог писма је очигледно да је Јастребов врло добро знао да Македонци нису ни Срби ни Бугари, већ посебан народ, али да је заступао став који не одговара реалности због политичких захтева руског двора који је водио недоследну и уско-интересџијску политику и који је манипулисао са својим односом према Македонији, коју је нудио те Србији, те Бугарској, како му је одговарало*4. Тако, Македонија је због интереса разних великих сила и њихових политичких игара, била осуђена да чами и страда у турском ропству, а уједно да буде и разлогом за разједињење и свађу малих, а братских, балканских државица.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ:

*1 - Ово је сам изјавио Јастребов у разговору са неким бугарским учитељима. Према извештају Министарском савету Бугарске из 1901 године, од Стојана Михајловског, бугарског генерала Ивана Цончева и потпуковника Стефана Николова о дејству Јастребова у Македонији, стоји: 

"Упитан од неких бугарских учитеља зашто то ради (пропагира да су Македонци Срби-бел.наша) овај, Дон Кихот (односи се на Јастребова -бел.наша)  одговори: "Ви сте смешни људи! Зар ви уображавате, да ја радим према својим личним убеђењима? Ја сам спроводник идеја мојих надређених! Како ми диктирају од горе - тако радим!"

(Оригинал: В мемоара си до Министерския съвет от 1901 г. Стоян Михайловски, ген. Иван Цончев и подполк. Стефан Николов отбелязват:

"Няколко български учители запитали този Дон Кихот защо действа така, а той отговорил: „Вий сте чудни хора! Нима вий си въображавате, че аз работя по свои частни побуждения? Аз съм проводник на идеите на моите началници! Каквото ми диктуват свише - туй върша!”)

Наведено из "АНТИБЪЛГАРСКАТА ДЕЙНОСТ НА РУСКИЯ ГЕНЕРАЛЕН КОНСУЛ В СОЛУН ИВАН ЯСТРЕБОВ, Янко Гочев, историк, 2010

Неко може оспорити вредност речи Јастребова наведених у овом извештају и рећи да је у питању текст пласиран у бугарске пропагандне сврхе, са циљем да се Јастребов намерно дискредитује у јавности, међутим, ради се о унутрашњем извештају бугарском министарству и није било намењено јавности, те можемо слободно узети овај цитат Јастребова као поуздан. Он потврђује да је Јастребов мимо својих личних ставова и мимо истине заступао овакве ставове.


*2 - Посебно су значајни: Обычаи и песни турецких Сербов в Призрене, Ипеке, Мораве и Дибре, СПб., 1866 и Стара Сербія и Албанія : путевыя записки / И. С. Ястребова. - Београд : Српска краљевска академија, постхумно, 1904 (Београд : Државна штампарија краљевине Србије)

*3 - С. Дракул, Руските дипломатско-стратешки контроверзи околу македонското прашање, 100 години . од основањето на ВМРО и 90 години од Илинденското востание, стр. 362;

*4 - Рецимо, у документу руске владе од 12 фебруара 1878 године, наводи се да ће Русија нудити оној држави, Србији или Бугарској, које буду биле верне у својој политици - политици Руског царства (Archivio Santa Congregazio de propaganda fide, Indice della Ponenza di Aprile 1878. Semm XI, 70-84)