ВЕЛИКИ РУСКИ, ПРОБУГАРСКИ, НАУЧНИК, АФАНАСИЈ СЕЛИШЧЕВ, КАО ИЗВОР О ПОСЕБНОСТИ МАКЕДОНСКОГ НАРОДА

АФАНАСИЈ МАТВЕЈЕВИЧ СЕЉИШЧЕВ (рус.: Афанасий Матвеевич Селищев; 23 јануар 1886 - 6 децембар 1942) — био је истакнути руски слависта, који је истраживао дијалекте словенских језика, а посебно интересовање је посветио изучавању македонског језика и његових дијалеката. Био је члан Бугарске и Руске академије наука. Овај изузетан научник написао је велики број радова и неколико везаних за Македонију и њено становништво у којима је анализирао, веома подробно и детаљно, специфичности македонских говора, али и многих обичаја, као и животе истакнутих појединаца.*1


                                              

Оно због чега је Сељишчев посебно за нас интересантан, је то да је овај изузетни руски научник био става да Македонци припадају бугарском племену и да су етнички део бугарског народа, што у својим делима он покушава и да докаже. "Доказујући" то, он даје описе многих македонских особености, језика и обичаја, дајући слику њиховог порекла и историјског развоја и приписујући им бугарски карактер. Међутим, и несвесно, овај славистички великан, постигао је нешто што није ни слутио.

БОЧНИ ЕФЕКАТ РАДОВА СЕЉИШЧЕВА

Сељишчев је полазио од две главе тезе:

1)  македонски говори припадају бугарским дијалектима; и,

2) разлика у етнолошком смислу између припадника српског и бугарског племена очитава се у обележавању славе (слава је српски етномаркер) односно обичаја курбана (курбан као бугарски етномаркер). 

Ми ћемо у овом чланку прескочити став Сељишчева о македонским говорима, пошто је о тој теми већ умногоме писано и македонски говори, као део македонског језика су увелико афирмирани у светској славистици, тако да ова заблуда Сељишчева не захтева посебан осврт, иако се може кратко прокоментарисати да су многи филолози тог доба (последње четврти 19 века) о македонским говорима углавном судили на основу тога да ли сматрају да је македонски ближи бугарском или српском језику (што је било наметнуто политиком тога доба), а заборављајући могућност да се ради о посебном језику (што се у филологији као став јавља од 80-тих година 19 века, али се афирмисало тек у почетком 20 века, као филолошки став).

1) СЕЉИШЧЕВ О ПРАЗНОВАЊУ СЛАВЕ ОДНОСНО КУРБАНА У МАКЕДОНИЈИ

Као што већ напоменусмо, Сељишчев полази од претпоставке да народи који имају међу својим обичајима курбан, припадају бугарском етничком корпусу, а који славе славу - српском.*2 Ово се наводи у његовом чувеном делу објављеном 1929 године, "Полог и его болгарское население", које смо већ цитирали у нашим чланцима, где анализира и описује празновање ова два обичаја.*3 

Описујући ове две традиције у споменутом делу, Сељишчев уједно и подробно анализира најпре главне бугарске обичаје, у којима издваја посебно, као што рекосмо, курбан, односно породични курбан, као сеоску и породичну варијанту истог обичаја (попут сеоске и породичне славе). Посебан осврт Сељишчев даје на бугарски "породични курбан" и наводи да овај обичај мора да садржи следеће елементе:

- Код Бугара овај обичај је везан за светитеља, породичног заштитника и обележава се сваке године на дан тог светог. Сам породични празник најчешће се зове "служба", али и "светец", "патрон", а понегде се под турским утицајем празник назвао, као што већ рекосмо, "породични курбан" (источна Бугарска). 

- На дан бугарског "породичног курбана", кућа мора да има:

1) "славске" колаче (буг. колачи, колаци), који се на дан породичног заштитника који се прославља носе у цркву ради освећења

2) Кољиво, кувано жито (буг. коливо, кућа)

3) вино

4) свећа/свеће

5) кађење тамјаном

6) празнична јела (обавезан пасуљ). На овај дан долазе гости у кућу слављеника, али се јела носе и у комшилук, чиме и на тај начин овај породични празник добија обележје заједнице. 

Разлика између српске варијанте овог обичаја и бугарског је у томе што код Бугара "славских" колача је два (један за Бога и дом, а други је посвећен породичном заштитнику/светом, којег породица слави), и друга разлика је та што се код Бугара коље јагње, овца, теле  у част домаће "славе" уз благослов свештеника, као једна врста обреда (курбан). 

У Бугарској овај обичај се обележава истог дана сваке године у породици, а уједно се наслеђује са оца на сина, или се бира светац који ће се обележавати (што се често повезује са неким догађајем и избављењем од невоље).*4

За сваког познаваоца балканских православних обичаја који чита ове редове аутора, постаће очигледно да је овај бугарски обичај готово једнак са српском славом, а једина важна разлика је обредно клање животиње, што и јесте означено речју "курбан". 

Даље, Сељишчев наводи да како општи, сеоски, курбан, тако и породични, садржи елеменат обредног клања животиње уочи празника, те се у томе, тврдио је он, се и очитава главна обичајна разлика између српског и бугарског племена, па у том смислу Сељишчев брани став да су и Македонци део бугарског етноса, пошто се тада у Македонији општи курбан упражњавао, а и код породичних обичаја у многим деловима Македоније присутни су курбански елементи.

Међутим, оно због чега је Сељишчев за нас значајан, јесте да је он управо овим доказао истоветност обичаја којег он назива "бугарским" (породични курбан), са његовим српским парњаком (слава)!

Другим речима, он је овим својим, морамо признати сјајним, делом, доказао, а и не слутећи то (сиц!), да су породични курбан у Бугарској и слава у српским земљама, један и исти обичај! Мале варијететне разлике ни у ком случају не ремете ову, готово потпуну, подударност! 

Оба ова обичаја садрже идентичне елементе: породични заштитник, обредни хлебови - колачи, кољиво, вино, једна или три свеће, освећивање обредних хлебова (у цркви или у дому), пренос са оца на сина празновања, итд.

Зашто је за нас ово битно? Зато што ова чињеница, до сада у науци недовољно примећена и обрађена, говори о томе да се овај обичај некада на Балкану, раширио упоредо и ИСТОВРЕМЕНО међу СВИМ БАЛКАНСКИМ СЛОВЕНСКИМ НАРОДИМА и није настао у неком од њих засебно, те самим тим овај обичај није етничко обележје ни једног од ових народа! Етничко обележје може бити само начин (сиц!) празновања породичног заштитника/патрона, али сам обичај није ни српски ни бугарски ни македонски, већ је заједнички обичај сва три народа. Исто тако, то значи да празнивање породичног заштитника код Македонаца није никакав показатељ њихове припадности српском или бугарском етносу.

ХЕНДИКЕП НАУЧНОГ РАДА СЕЉИШЧЕВА

Исто тако, морамо да нагласимо да научни труд о Македонији Сељишчева има један велики хендикеп. По свој прилици, он је своја сазнања о Македонији и македонском народу црпео пре свега из литературе, писаних извора, а понекад и из усмених сведочанстава, а у самој Македонији он није никада боравио или је боравио недовољно дуго да би могао да се суштински упозна са земљом и специфичностима њеног народа. Да јесте, никада му не би пало на памет да елементима "курбана" да такав значај и да их чак истакне као главну обичајну разлику, као што већ споменусмо, између Срба и Бугара (тврдио је да само Бугари на Балкану имају курбан, а Срби не), те да због присутности курбана у Македонији, Македонце уврсти у Бугаре.

Наиме, обичај обредног клања животиња међу становништво Бугарске и Македоније одомаћио се као последица турског утицаја у тим земљама, јер реч је о обичају који за балканске народе словенског језика уопште није древан, већ су га на Балкан донели Турци са својим освајањима. Рецимо, крајем 19 и почетком 20 века у Македонији су Турци чинили око 30% становништва, а нешто раније су и у Бугарској сачињавали грандиозну цифру. Стога, као последица међусобног културног утицаја, православни становници ове две земље, будући да су обе, стицајем геостратешких околности тога доба, имале огроман постотак турског становништва, примили су и уобичајили и неке елементе чисте исламске и турске обичајности, какав је и "курбан" (иначе, реч арапског порекла, са значењем обредног клања животиње за људе исламске вероисповести). Сељишчев дефинитивно ово није знао, као што није ни једном речју споменуо да је курбан обичај несумњивог и недвосмисленог исламског религиозног исходишта (сиц!)*5, те да су се његови елементи "накалемили" и на, суштински православне, обичаје Македонаца и Бугара!

Из свега тога, можемо закључити да курбански елементи пре доласка Турака нису постојали ни у бугарском породичном курбану и да је у том периоду тај обичај био готово потпуно идентичан српској слави, као и сви варијетети слављења породичног заштитника у Македонији и међу Македонцима. Сва три народа обележавају исти обичај вековима.

2) СЕЉИШЧЕВ О МАКЕДОНСКИМ ПРЕЗИМЕНИМА

Још један занимљив аспект рада овог великог руског научника о становништву Македоније, израженог у споменутом делу*6 јесте његово бављење македонском патронимијом (презименима).  У одељку где се аутор бави овом тематиком*7, након набрајања свих форми презимена у полошком/тетовском крају, којим се уско у овом делу бавио, он говори следеће, и правећи у своме разматрању посебан одељак. Цитирамо:

"5) Презимена са завршетком на -овци. То су давни облици презимена у Пологу (Тетовском крају-бел.наша), али и у свим другим крајевима Македоније, а такође и у Призренског Гори (Горанци - бел.наша*8), као и у средској и сиринићкој жупи призренског краја."

Даље, Сељишчев наводи историјске примере оваквих патронимских завршетака из Полога, вероватно из 18 - 19 века : "ѿ Варвара Пр'нџовцы свите и̑ Ковачовцы; Сандáровци Стайко и Тр'пко ѿ Старосело (Лаз.)"; па даље наводи:

"Опис тетовског манастира XIV в. представља сведочанство форми презимена, који су се употребљавали тада у Пологу. Та форма презимена се завршавала на -ов(-ев) и -овци (-евци) — ѿдь Василевѣхь, ѿдь Вльксановѣхь; оу Василевцехь, Никифоровци." *9

Ово је једно фантастично сведочанство о постојању ознаке за све чланове неке фамилије у Македонији, у форми која се завршава на -ОВЦИ/-ЕВЦИ (Пример: Блажевци, Павловци, Чакаревци итд. - бел.наша). Иако Сељишчев у своме делу даље шпекулише о томе да су форме са завршецима -овци/-евци настале од облика -ов/-ев, желећи да их некако логички повеже са  бугарском формом презимена (у складу са својом доктрином о припадности Македонаца бугарском племену), при том, уз очипарајућ надостатак озбиљних доказа, остаје упадљиво да је аутор предност и већу присутност у, како сам каже, целој Македонији, дао формама презимена са завршетком -ОВЦИ/-ЕВЦИ, а да није ни био свестан шта је, заправо, тиме доказао. 

Већ смо споменули да је највећи хендикеп овог дивног научника - што никада није био у Македонији. Да јесте, знао би врло добро да се чланови одређене фамилије у свакодневном говору означавају таквим обликом, са -ОВЦИ и -ЕВЦИ, само ако се презимена тих фамилија завршавају на -О(В)СКИ/-Е(В)СКИ готово без изузетка! Тако, припадници фамилије Блажевски у свакодневном говору у Македонији називају се Блажевци, а припадници фамилије Павловски се називају Павловци, Чакарески - Чакаровци, Илкоски су Илковци итд.

Самим тим, Афанасиј Сељишчев је заслужан за то што је, и не хотећи, учинио две ствари:

1) доказао да су македонски, бугарски и српски обичаји празновања породичног хришћанског заштитника идентични и заједнички.

2) показао древност македонских презимена са завршетком на -О(В)СКИ/-Е(В)СКИ и указао да се појављују, или у најмању руку њихове претходне форме (пошто многи слависти македонска презимена на -О(В)СКИ/-Е(В)СКИ и њихов настанак повезују са облицима на -ОВЦИ/-ЕВЦИ), можда већ у 14. веку.

У сваком случају, дело Сељишчева остаје до дана данашњег изузетно научно дело, које не само да је узбудљиво по својој садржини и добрим анализама, већ је фантастичан сведок многих етнолошких и језичких специфичности које одликују македонски народ.

Радослав Малеш (Блажевски)

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

ЛИТЕРАТУРА, НАВОДИ И ИЗВОРИ:

*1 - Најпознатија дела су му:

• Очерки по македонской диалектологии. – Казань, 1918. – Т.1.
• Полог и его болгарское население. Исторические, этнографические и диалектологические очерки северо-западной Македонии. – София, 1929. 
• Македонская диалектология и сербские лингвисты. – София, 1935. 

*2 - Цититамо: "То празднование, о котором говорит К. Пейчинович, относится к „службе”, справляемой всем обществом в честь того или иного святого. Это празднество совершается во всех краях болгарских славян, — и Македонии и в юго-западной и в восточной Болгарии. Название этого празднества — служба, светец, курбан, собор-зборъ, панаир, ордия...Курбан составляет весьма важный элемент и других празднеств у болгарских славян. Колют курбан и при праздновании святого, покровителя одной семьи или членов, раньше входивших в состав одной семьи. При аналогичных празднествах у сербов (при „славе”, „оброке”) кровавая жертва отсутствует."

*3 - Исто дело.

*4 - Исто дело.

*5 - одакле заиста и постаје јасно да Сељишчев ово није знао!

*6 - Исто дело.

*7 - Исто дело, одељак Patronymica и прозвища в Пологе и в соседних краях

*8 - Горанци се такође у усмемом обраћању ословљавају са презименима на  - О(В)СКИ, па тако, ако се неки Горанац презива Оџа, како му је у документу записано, у свакодневном говору међу Горанцима тај се назива Оџиоски или Оџиовски, а припадници његове фамилије су Оџиевци. Ову сам информацију добио од Горанаца из села Крушево на Призренској Гори.

*9  - Цитат из истог дела на оригиналном језику:  "Опись хтетовского монастыря XIV в. представляет указание на форму патронимических имен, употреблявшихся в Пологе. Эта форма оканчивалась на -ов (-ев) и -овци (-евци). — ѿдь Василевѣхь, ѿдь Вльксановѣхь; оу Василевцехь, Никифоровци."