ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ САДИЗМА. ДОСИЈЕ "БАБУНСКИ"

Данас ћемо писати, са тугом и жалошћу, али и осећајем стида, о једној појави и личности историје Македоније, која је путем медијске и пропагандне манипулације у Србији, од неких кругова третирана као велики "српски јунак" и "ослободиоц српског народа". Ради се о особи која је, путем лажних података, које су пласирали разни шовинистички кругови - духовни и морални дегенерати, са циљем да оправдају дела својих идејних шовинистичких претходника, добила место које никако не заслужује. 




Јован Стојковски*1 (касније - Стојковић) рођен је у велешком селу Мартолци, 25. децембра 1887 године. Почиње своје школовање у егзархијској бугарској школи у суседном селу Оморани, где учи две године, а потом прелази у бугарску школу у Велесу са десет година, где учи још годину дана, и потом прелази у села Војница и Богомила, такође бугарске школе, где завршава четврти разред. Ово су подаци које нећете чути од представника шовинизма у Србији, који би желели да представе Стојковског као "национално свесног Србина од малих ногу, који је одбијао да учи у бугарској школи"*2 Међутим, факти говоре другачије.*3

Нешто мало раније у том историјском периоду, од 70-тих година 19 века, српска влада смишља методу како да македонско становништво придобије себи, па тако долази на идеју да сиромашну македонску децу, уз обилне стипендије и финансијску помоћ (за то је створено и специјално пропагандно друштво "Свети Сава" за "преваспитавање" македонске деце), уз наговор, пошаље на школовање и пансион у Србију. Међу том децом нашао се и Стојковски, будући да се његов отац нашао у тешком финанијском положају, па су његови родитељи у томе видели добру прилику за школовање свога сина, али и за себе, јер је тадашња влада Србије помагала како децу, тако и породице које пристану да им деца буду школована у специјалним установама у Србији и временом постану експоненти српске политике у Македонији. Тако Јован своје школовање наставља у Београду 1891 године, а старешина му је лично Милош Милојевић, човек који је осмислио идеју о "националном праваспитавању македонске деце", а уједно човек са историјским идејама, које би се могле назвати шизофреним и шовинистичким, због којих се пројавио и као творац бизарних историјских књига и теорија, а неретко и као отворени фалсификатор*4, због чега је био критикован и јавно дискредитован од реномираних српских и светских научника свога времена*4. И тако, овај контроверзни човек наишао је на достојног ученика. Стојковски је, као просто и необразовано македонско сељаче, под утицајем овог пропагандног завода и његовог препреденог куратора, али и разних финансијских стимуланса које је одвајала тадашња српска влада за (пре)васпитавање деце из Македоније, постао најпре Стојковић, а потом и пропагатор српства у Македонији. 

Српска влада Стојковића шаље на дужност учитеља и пропагатора у село Теово, област Азот, близу Велеса, а 1900 године у село Богомила. И тако, са позиције учитеља, Стојковић убеђује сељане да треба да шпијунирају и денунцирају Турцима све активности Македонске револуционарне организације која се борила за ослобођење од Турака. Треба знати да је српска политика према Македонији у то време подразумевала сарадњу и пријатељство са Отоманском империјом. Због једне такве издаје Турцима, денунцирања и сарадње са њима у којима су учествовали чланови породице Стојковског, Македонска револуционерна организација убија његовог брата, а мало потом и његовог оца. 

Недуго затим, 1903 године, политичари у влади Србије решавају се на нову тактику, пошто просветно-школски утицај није дао жељене резултате. Наиме, након Илинденског устанка (који је трајао од почетка августа до новембра месеца), решено је да се у Македонију пребаце одређене чете, са изговором да иду да помогну борбу Македонске револуцинарне организације против Турака (тако су, уз логистику МРО оне и дошле у земљу)*5, а заправо, оне су послате у борбу против ње, а уз сарадњу са Турцима и ради специфичне борбе за "освешћивање (тачније "утеривања" српства код македонског народа).Тако су ове чете, вођене махом од људи из Србије, као и неких одметнутих четника МРО, почеле прави мали рат, окупирајући македонска села и приморавајући сељане да се декларишу Србима, о чему постоји бројна историјска документација. Тада је и Стојковић добио надимак "Бабунски" пошто је оперисао углавном у пределу планине Бабуна. Познати су бројни случајеви свирепости из тог периода, у којима је лично Стојковић-Бабунски учествовао, а који су забележени још са почетка његове крвничке каријере. На пример, остало је претеће писмо које је овај бандит послао сељанима у Криву Крушу, из којег се очитава којим се методама наш "херој" служио у ширењу српства. Писмо је сачувано у целости и оно гласи:

"13 децембар 1907 године

До свих сељана у Кривој Круши,

До сада много пута смо вам писали и позивали да дођете и да се представите код нас (да нам се прикључите-бел.наша), али ви сте наша писма предавали Турцима. Сада вас последњи пут позивамо да дођете код нас и да се представите.  Ако  не дођете код нас (не прикључите нам се-бел.наша) од сада за десет дана, да знате да где год да нађемо човека из вашег села, убијаћемо. У планини, на путу, по дрва, на орању и где год да сретнемо вашег човека, поубијаћемо. 

И ово да знате да је ово последње писмо са наше стране.

С поздравом, ШЕФ ГОРСКОГ ШТАБА Јован Бабунски"

Мислимо да само писмо не треба посебног коментара. 


Бабунски се посебно истакао "подвизима" начињеним после Првог светског рата. После потпадања вардарског дела Македоније под Србију, нова власт нашла се у незгодном положају - народ је био непријатељски настројен према новој, српској, "ослободилачкој", власти, које су одмах почеле процесе тираније и асимилације. Да би се некако народ умирио, окружни војни начелници, који су били "и всје и всја"  (пошто је донешена уредба о војној управи у  Македонији), од централе су захтевале један војни одред ради смиривања становништва. Као одговор, решено је да се формира јединица којом ће руководити Јован Стојковић, чему је и прибегнуто. Одред је бројао 200 људи и добио је разрешене руке у спровођењу својих акција. За овај одред никакви државни закони и прописи нису важили. Противно Уставу и свим законима државе, овај одред је био подређен искључиво команданту Треће армијске области. Одмах по формирању, започето је убијање свих Македонаца који су у националном погледу били сумњиви Стојковићу и власти. Нису били поштеђени ни политички неистомишљеници владајуће Радикалне странке (у чијем интересу је радио Стојковић) или људи из власти који су у неком погледу изразили негодовање за оно што се у Македонији дешава. Као последица, убијене су хиљаде људи. 

Врло је сликовит пример у којем генерал Васић, командант Треће армијске области позива "војводе" Трбића и Стојковића - Бабунског и предлаже им формирања оваквог једног, "летећег", одреда:

"Ми треба да нађемо људе за те летеће одреде, а држава да их наоружа и да им даје плату. Свако од нас би са својим летећим одредом имао неограничену власт да врши смиривање своје територије и да казни на свој начин све оне који би учинили било шта против државе". А када га је Трбић питао по ком закону бисмо требали ми овако нешто да спроводимо, он му је одговорио:

"Такав закон у нашој држави не постоји, али нама ће се гледати кроз прсте".

Трбић је овакав предлог одбио, али је зато Стојковски/Стојковић одмах започео да ради "према усменом одобрењу генерала."*6

Следствено, након формирања, овај одред оглављен својим садистичким командантом, почео је масовна убиства, пљачкања и силовања по селима Македоније. Најпогођенији су били области Злетова, Штипа и Тиквеша. И наравно, врло брзо су стигле жалбе становништва у Београд.

Министар унутрашњих послова Краљевине СХС врло брзо је писао генералу Милану Васићу, команданту Треће војне области: 

"Одред Јована Бабунског (Стојковића), који је формиран по захтеву Треће армијске области и неких окружних начелника, не врши одређени задатак: спречавање бугарских чета и њихово евентуално гоњење, већ уместо тога одводи наше грађане под изговором да су "бугараши". Када су му тражили да те људе врати, Бабунски (Стојковић) је узвратио да су "побегли"".

У продужетку министар захтева да се одред растури, јер "сада се решавају наша питања у Паризу"*7, што говори како о садистичким методама Бабунског, али и о самом министру, којег је више бринула политика, него ли људски животи.


Један од врло илустративних примера дејства Јована Стојковића и његових скотољудних сатрапа одиграо се у априлу 1914 године, у селу Разловци 1914 године, где се међу жртвама нађоше и неколико свештеника. Овај податак говори да за ове људе, плаћене убице, ништа није било свето, па ни свештенички чин. Уосталом, то видимо и по случају Стојковићевог сарадника, "војводе" Василија Трбића, који је на Светој Гори убијао монахе, пре него се почео занимати "патриотским" дужностима. 

У злочину у селу Разловци убијено је неколико свештеника и неколико десетина невиних цивила, под оптужбом да су сарађивали са Бугарима, за шта није било доказа. Сви убијени људи били су из Разловаца и суседних села. Суровост Бабунског и његовог одреда огледала се и у начину на који је уморио ове невине људе.

С.Т. Коцов, житељ био је сведок ових ликвидација, који каже: 

"Попу Атанасу су најпре чупали браду и косу, а потом са ужареним гвожђем су му "стругали" по лицу и глави. То су учинили, јер су његови синови, Серафим и Гјорги побегли у Бугарску. Поп Атанас је умро. Није било могуће препознати његово тело, јер је било много осакаћено. Потом су ухатили попа Ефтима и одвукли га са собом. После смо сазнали да је био жив закопан код места Шамак у близини Треботивиште. Српски четник Младен у пијаном стању је мрмљао како је поп Атанас из Панчарева јаукао када му је овај стављао нечист и блато у уста током убиства".

У овом масакру настрадали су поп Гјорги Чепкаров, Петре Попгеоргиев и поп Атанас Пантев из Митрашинаца, поп Димитру и поп Ефтим из Мачева. Из Разловаца је био убијен стари поп Костадин, а били су убијени и Костадин Жежовски од 60 година, Иван Ристов од 30 година, Коле Ристов од 35, Илија Гјоргиев од 40, Стојан Митев од 42 и Спиро Митев од 45 година. Од масакра су се спасила само двојица свештеника. Поп Костадин је некако измолио милост за свог пребијеног сина, попа Манасију, а свештеник Јован је успео да побегне, преобукавши се у женску одећу. У то време из села Истевника били су заклани поп Ефтим и Махоил Гјоргиев. Убијени свештеници и клисари били су најпре мучени у школској згради до цркве, а потом закопани у црквеном двору.


Јован Стојковић-Бабунски и његове банде нису имале милости ни према трудним женама, нити према женама са малом децом. Документован је случај трудне Алтане Арсове из села Илиово, која је немилосрдно била малтретирана, а Вангелија Михајлова из села Тодоровци, да спаси сопствени живот, оставила је двомесечно дете и побегла у Бугарску. Тада су четници Јована Стојковића, "ослободиоци Македоније" у селу Каменица силовали 60-годишњу Атанаску и њену 15-годишњу ћерку. За пет месеци, до августа исте године, Бабунски и његове банде убиле су око 300 невиних људи на најсвирепији начин.*8

Сведоци тог времена говоре *9:
"У лето 1914 године у селу Карбинци (штипски округ) дошао је Јован Бабунски са великом групом четника који су тражили да предамо оружје, да кажемо ко су јатаци комита, ко су дезертери (они који нису желели да служе у српској армији-бел.наша) и ко су они који беже у Бугарску. Сви смо ћутали.

Тада, од скупљених сељана били су издвојени: Маца Панева Георгијева, Цилка Дедоефремова, Доије Ефрамов, поп Паче Прнавлиев из Штипа, Стојан Кицоров, Коце Петров Дамбев, Мите Наков, Атанас Манолев и Михаил Балабанов из Штипа (са надимком "ефенди Михаил"). Најпре су тукли тетка Мацу Поп Гепоргијеву за коју су неки причали да је била групно гушена од четника. Ја о тако нечему не знам. Тукли су је дрвима и она је испружена лежала на земљи. Четворица нас ју је носило на рукама из "турске куле" до куће. На исти начин тукли су и Цилку. И њу су потом на рукама носили рођаци. Нису одмах умрле. Лежале су 2-3 месеца у постељи, ноге и леђа почели су да им се гноје, отпадало им је месо од рана и тако су умрле. Цилкин брат, Доне Ефремова су повели са собом, и он се није вратио. Ишчезао је без трага и гласа.

За то време остале људе су у наредна цела три дана и три ноћи мучили у "турској кули". Суседи су чули како јаучу док су их боли бајонетима. Трећег дана у вечерњим часовима су их одвукли из куле у непознатом правцу. Блиски рођаци из села и из Штипа тражили су их свугде целу једну годину, али ни трага од њих нашли нису. Једно овчарче, турске народности, којем смо дали надимак "Рангелово момче", случајно се са својим стадом нашло у месту "Мртвите", сакривено у једном жбуну и отуда гледало све шта су радили (четници и Бабунски - бел наша) са нашим сељанима. Ево шта нам је овчар рекао годину дана после злочина: "Оне што нису могли да ходају вукли су за руке и ноге, а они што су били на ногама, њих су боли са бајонетима у задњицу и леђа. Уста су им била превезана, нису могли да вичу, већ су само мумлали. Ископали су рупу у густој шуми и живе су их закопали. Ја сам се тресао у жбуну. Кад су отишли, потерао сам овце и дошао кући, али нисам могао да спавам ни тада, а нити сада могу." Када смо сазнали о овоме од Турчића, отишли смо на место и копали. Заиста су били живи закопани. Руке су им биле пуне косе, а зуби стегнути."*10

Још потреснији случајеви одиграли су се у штипским селима Лесковица и Пиперево. Наиме, из једног "Списка жртава терора од 1912-1915" о два насељена места се дознаје: 

"Догодило се то 1914 године када су српски жандари и четници силом мобилизирали наше у српску војску. Једна група од 7-8 мушкараца су на брзину одвели у српску војску. Дошли су потом по друге, али нити један из позива није хтео да прихвати позив за војску. Наши сељани су преко дезертера сазнали да су се сви војници првог позива налазили у затвору, а било је и стрељаних. Мајке и очеви саветовали су својој деци да беже у Струмицу одмах по добијању позива за војску. Како би спречили младе да не беже, Срби су послали у наша села Јована Бабунског са његовим четницима и жандармима. У оба села дошао је са списком у рукама те су почели да хапсе сељане који су били записани у књизи: Петра Аргова Данчева, Миладин Манев Миладинов, Коце Јанев, Ефтим Илков, Гиго Василев Камчев, Тоце Јанев Шалев (брат мога прадеде), Петруш Димов Томев, Христо Јовев, Стојан Димов, Богатин Георгијев, Коста Јовев, Тасе Лазаров, Стојан Миладинов, Јосиф Милев, Гуна Гелева и Миса Стефкова.  Последњих четворо били су тако сурово тучени, да би се пре рекли да су им ломили ребра, руке, ноге, главе...Других тринаест мучили су у просторијама ранијег ућумата турског мудира (зграда ранијег турског суда-бел.наша). Пошто су их тукли у близини школе, и иако је учитељ терао децу да певају песме да не би слушала јауке мученика, ипак, деца као деца,  видела су шта им раде, а распознавала су и јауке својих блиских. У вези са овим потресним догађајем, ученик Стојанчо Тр. Лазаров је забележио:

'Чим су четници Јована Бабунског почели да туку наше, учитељ нам је заповедио да певамо песме и викао је гласно: Певајте јаче! Заједно са нама певао је и он, али ипак су гласови наших мајки и очева које су мучили у турском караколу, били силнији од наших. Истовремено је учитељ приметио да смо уплашени и почео је да муца нешто, али није се разумело шта. Окрете се ка прозору, а исто смо учинили и ми. 


Тада смо видели да забијају ексере под нокте, неким затвореницима секу прсте, а потом им искрвављене руке и ноге стављаху у котао са врелом водом. Сви су били раскрвављени и непрепознатљиви. Добро се сећам лица тетка Петре, цело је било издерано и у крви, а њен се глас највише чуо. Учитељ се окренуо ка нама и поново нам рече да певамо. Ја и сви моји другови испричали смо нашим породицама шта смо видели. Увече су одвукли свих 13 душа, изболи их и закопали живе у једну рупу у месту "Дабје" на Плачковици. Четници Јована Бабунског потпомогнути српским жандармима из станице у селу Почивало погубили су, односно живе закопали укупно 20 невиних сељана.' завршио је своје сведочење Стојанчо Тр. Лазаров.

Четници Јована Бабунског потпомогнути жандармима и војницима извршили су више злочина и у насељеним местима у Малешу, у Пијанецу, у Кочансковиничком региону. Од забележака - успомена монахиње, баба Кирикије, може да се види како су се четници и жандарми Јована Бабунског крваво обрачунали са једном осумњиченом групом грађана Берова и беровских села у августу 1914 године. Ево како је описан овај догађај:

"Група је била већа. У манастирским конацима били су затворени и чувану са дуплом стражом. Жандари су у вечерњим часовима изабирали жртве и водили у цркву 'Света Богородица' где су их мучили и убијали, а потом су мртва тела ишчезавала без трага. Неколицини се ни данас не знају гробови. Неколико тела су нађена касније, закопана под једним брегом, а други су били пронађени масакрирани, у деловима. На тај начин погубљена је попадије Ордана Смокварска из села Будинарци, ћерка попа Јована из Берова. Њена ћерка Катерина, трагајући за телом своје мајке пронашла је само делове главе, једну руку и једну ногу. Разбацани делови људских тела тада су се могли наћи свугде."*11

Овако илустративно изгледају "јуначки подвизи" Бабунског и његових месара. И, као илустрацију о каквој се личности ради, споменућемо и случај који се одиграо свега пар месецу пред крај његовог, рећи ћемо адског-бабунског, живота (умро у фебруару 1920.). У своме извештају команданту Треће армијске области, у своме писму, Бабунски, пише 24 октобра 1919 године, након што је спровео страшан терор у областима Злетова, Штипа и Тиквеша: "народ не жели у војску и не плаћа порез држави. Сматрам да треба да убијем више људи, као што сам учинио у Штипском крају, да би било мира."*12 Из овог његовог писма начелнику Треће армијске области, постаје јасна сатанска природа овог човека, који до самог краја свога живота, пуног крви, мржње, зверстава, свирепости, у свему томе истрајава до саме своје смрти. Питамо се, како једног отвореног јањичара било ко може сматрати јунаком?! Овим завршавамо исказ о овој историјској појави. ---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Један лични осврт И као људи који врло добро знамо племенити карактер српског народа, његову доброту, слободољубље, праведност и јуначку благородност, питамо се како неко може овакву једну сатанску фигуру да ставља на пиједестал јунака заједно са таквим величинама као што су св. кнез Лазар, Милош, деспот Стефан, војвода Мишић и други? Какав перверзни ум може ову сподобу, не мање (добровољно) расчовечену од кољача фра Мајсторовића и Макса Лубурића, да сматра српским јунаком у реду са Милошем, Карађорђем, Принципом, Мишићем, Вукашином? Заиста, тако нешто може само развраћено срце и оболео ум. Величањем овакве једне авети, пре свега је препрека за добре односе два братска народа, српског и македонског, и њихову међусобну сарадњу и подршку. Врло добро знамо да добар део српске јавности не зна ништа о човеку о којем говоримо, те смо зато представили само мали сегмент историјске документације о његовом деловању и животу, јер верујемо да само истином можемо победити лаж и зло. И, на крају, као хришћани, имамо дужност да се сетимо да смо само људи, пуни слабости, мана, падова и да...нађемо снаге за опроштај, јер и нама самима падови и посрнућа нису страни и далеки, већ нас мотре и вребају на сваком нашем кораку и није сигурно да ћемо увек бити на висини задатка. Чак напротив. Зато, са једне стране, као слабом бићу, можемо опростити безбројне неправде које су нама лично, као и нашем народу, нанесене, али са друге стране, као припадници македонског народа (овде могу да говорим као неко ко је једном половином припадник тог народа) који је све то претрпео; па чак и не само као Македонци, већ и као сваки честит и правдољубиви човек, неравнодушан према људским страдањима, од свег срца проклињемо све дело и лажни спомен оваквог једног грозоморног крволока, о којем смо писали, ва вјеки вјеков, амин! Аутор: Радослав Малеш (Блажевски)

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ:

*1 - У селу и области (велешкој) у којем је рођен, већина људи има презиме са завршетком на - О(В)СКИ. У самом Велесу већина је на -ОВ/-ЕВ.

*2 - Погледати само википедијску страницу за ову особу на српском језику. 

*3 - Стојковски је променио чак три бугарске школе. Осим ових школи, у Македонији су већ увелико отваране и српске школе, па је Стојковић могао да похађа и њих, али  није. То говори да се његова породица није сматрала српском. 

*4 - Љубинко Раденковић, 2005, стр. 35

*5 - у чему им је помогао Борис Сарафов, један од вођа Македонске револуционарне организације.

*6 - Мемоари Василија Трбића, војводе велешког, стр. 914 (наведено према: Александар Апостолов, ВАРДАРСКА МАКЕДОНИЈА ОД ПРВАТА СВЕТСКА ВОЈНА ДО ИЗБОРИТЕ ЗА КОНСТИТУАНТAT А — 28 НОЕМВРИ 1920 ГОДИНА)

*7 . Архив војно-историјског института у Београду, кутија 56, фасцикла 2 (наведено према: Исто цитирано део)

*8 - сведочанства о овим догађајима које смо цитирали, сакупио је македонски историчар и професор Драган Арсовски, објављене у књизи "Теророт и отпорот во Пијанец во втората половина на XIX и почетокот на XX", Делчево, 2002 година. 

*9 - према књизи и историјским документима које је сакупио Димитар Галев, "Белиот терор во Југоисточна Македонија 1912-1941 год.; Книга Втора", Штип, 1991 година

*10 - исто цитирано дело;

*11 - исто цитирано дело;

*12 - Архив војно-историјског института, кутија 56, фасцикла 2 (наведено према:Александар Апостолов, ВАРДАРСКА МАКЕДОНИЈА ОД ПРВАТА СВЕТСКА ВОЈНА ДО ИЗБОРИТЕ ЗА КОНСТИТУАНТAT А — 28 НОЕМВРИ 1920 ГОДИНА)