МАКЕДОНЦИ ИЛИ МАКЕДОНЦИ? АНТИЧКИ ИЛИ СЛОВЕНИ? О једној лажној дилеми.

 "Данашњи Македонци су Словени, а прави Македонци (антички) немају везе са њима". Колико пута до сада смо чули ову реченицу од националистичких мракобеса и манитих незналица врло надобудних у погледу историје (македонског народ), истичући ову паролу као свој главни и круцијални доказ "лажне македонске нације" и њеног, наводног, "комунистичког инжењеринга"?

Мислим да ће се свако сложити да је то много пута чуо. 

Свако ко познаје званичну македонску историографију, па чак и из претходног периода владавине македонске десне, ВМРО-ДПМНЕ, партије, која је почела да форсира причу о вези са античким Македонцима, врло добро зна да она, македонска историографија, не промовише и не заступа став да су данашњи Македонци директни наследници и потомци древних, античких, Македонаца и Александра Македонског. Не постоји ни један званични уџбеник у Македонији, било школски, било факултетски, који тако нешто тврди*1. Реч је о најобичнијој дезинформацији, "спину", чији је циљ компромитација и погрешно гледање на историју македонског народа.

Неко онда може поставити питање имају ли данашњи Македонци право да се тако називају, ако немају везе са древним Македонцима?

Но, неко може приметити да тврдња да данашњи Македонци нису директни наследници древних, античких Македонаца, не значи исто што и тврдити да данашњи Македонци немају никакве везе са античким Македонцима. 

И, заиста, имају ли данашњи Македонци везе са античким Македонцима, Александром и Филипом?

Из дела многих византијских хроничара, знамо да је територију Балканског полуострва населило неколико словенских племена*2, тачније да је ту словенску инвазију започео један словенски народ од више племена који је населио територију целе Македоније (која укључује територије како данашње Републике Македоније, тако и територије Македоније које данас припадају Грчкој и Бугарској, као и део Епира), састављен из 8 племена*3*4*5, који се тамо и насељава*6. Овај народ је први прешао реку Дунав (средина 6 века) и најјужније се спустио, напавши Римску империју (њен источни део - Ромеју). По свему судећи, тај је народ дошао са једним општим именом, забележеним од Византинаца као "Славини"*7. Овај народ, који је населио територију, као што рекосмо, целе Македоније, од Шар планине до Егејског мора, није имао друго народно име (попут имена Србин или Бугарин нпр.), осим овог којег нам доносе византијски хроничари, као и својих племенских имена, која су сачињавала овај народ Славина у Македонији: Берзити, Драгувити, Вајунити, Велегизити,  Смолјани, Струмјани, Сагудати и Ринхини*8 (Уједно, напомињемо да реченим себе изразито ограђујемо од групе квазиисторијских "ентузијаста" који себе називају "аутохтонистима", чија се проповед заиста може окарактерисати као безумље, а историјска "методологија" - запенављени шовинизам. Пресељења Словена, на основу историјских извора којим располажемо, је било!)  
 
Већ 80-тих година 6 века овај народ насељава ове крајеве Римске империје и у наредним десетлећима напада град Солун (пошто су други, мањи, македонски градови били већ покорени), али и суседне области (Тесалију, Пелопонез, Тракију, спуштају се до залива Волос итд.) и формира мање државне формације, по имену Славиније, које су биле у савезу. Нешто касније, временом, 658 године, Рим/Византија подузима поход против ових кнежевина и покорава их, остављајући их са извесном аутономијом, али се даље периоди мира (примирја) и ратова (устанака против Византије) наизменично мењају. 

Међутим, оно што нас занима јесу процеси који су произашли као последица суживота новопридошлих Словена и староседелаца Македоније, у коју се ти Словени населише. 

Македонију, тадашњу византијску провинцију, насељавало је старо становништво (изворни Македонци, који нису били некакво "хеленско"/"грчко" племе, већ посебан народ, а то је став све већег броја реномираних светских историчара и филолога*9 о чему смо већ у нашим чланцима писали,), које је било у извесном смислу романизирано и хелинизирано, али је ипак сачувало свест о своме македонском идентитету, али и старомакедонски језик*10. Са најездном Словена/Славина у 6 веку, али и њиховим насељавањем у Македонији и прихватањем византијске власти, дошло је како до културног утицаја на дошљаке који су били бројчано јачи у области (али и културно заосталији од богате Римске Империје), тако и до синтетизационих процеса мешања становништва, чему нам, као потврда могу посведочити и следећи византијски аутори: 

1) Псеудо-Маврикије, рецимо, говори да Словени у 6 веку своје заробљенике често нису убијали, већ су им давали после извесног времена слободу - да иду дома, уз извесну доплату, или да остану да живе међу њима*11. То би могло бити у сагласности са Прокопијем Кесаријским, који је за Словене такође говорио да "уопште нису лоши и рђавог карактера"*12. Овај Маврикијев податак говори о томе да је постојала могућност извесног македонско-византијског присуства међу Словенима још од најранијег таласа насељавања, као последице ратног заробљавања.

2) Константин Порфирогенит, у своме познатом делу, "О темама" ("тема" је византијски израз за управне области Империје-бел.наша), говори о теми/области Македонији и наводи њене границе и, укратко говорећи о Македонцима као народу различитом од Грка*13, каже да се њихова земља "пословенила и постала варварска"*14. Израз "пословенила" свакако говори о асимилационом процесу, услед којег су староседеоци примили главне карактеристике асимилатора (Словена), али да то ипак указује да су се могле сачувати и одређене особине староседелачког народа, јер врло ретко асимилациони процеси потпуно бришу идентитет асимилованог народа, о чему ћемо мало касније говорити. 

3) Још један документ који сведочи о процесима о којима говоримо, јесте "Пространо житије светог Методија", написано највероватније неким његовим учеником у 9 веку (највероватније светим Климентом Охридским), где се наводе речи византијског цара Михаила, упућене светом Кирилу, убеђујући га како је он, заједно са св.Методијем, најбоља особа за моравски мисију описмењивања Словена: "Ви сте Солуњани, а сви Солуњани чисто словенски говоре!" Овај цитат потврђује оно што смо рекли, да су се Словени Македоније мешали са староседелачким македонским становништвом, јер није могуће да су Солуњани тако добро говорили словенски само зато што су се налазили у близини словенских насеобина. Словенски језик је свакако морао бити врло присутан у самом граду, што аутоматски говори и о томе да су житељи словенског језика увелико живели и у самом граду, што свакако указује на постојање веома блиских односа, па и мешања бракова.

4) Византијски хроничар Иван Каменијат у 10 веку недвосмислено говори о мешању словенског становништва Македоније са староседелачким македонским становништвом: "Нама је, пријатељу, отаџбина Солун. То је први и највећи град Македонаца...На западу од Солуна, простире се једна равница, која се завршава другим планинама, где се налази град, по имену Вероја (Бер), град који је познат како по житељима, тако и по свим особинама, са којима може да се похвали један град по конструкцији. По средини те равнице налазе се нека разбацана села, од којих су нека близу овог града (Солуна), по имену Драговити и Сагудати (ово су називи два велика словенска племена, која су населила Македонију са још шест племена, током 6 века-бел.наша), који су потчињени овом граду, а други плаћају данак суседном скитском-бугарском народу, који није далеко. Иначе, села живе у суседству једна са другим, па, како бива, неретко (Драгувити и Сагудати-односи се на истоимена словенска племена, по којима су села или групе села, назване  -бел.наша) улазе у сродство једни са другима, као и са Солуњанима..."*15 Мислимо да је овом цитату коментар непотребан, јер је јасан и недвосмислен сам по себи. Сматрамо да ови наводи сасвим довољно говоре о синтетизационим етничким процесима у пределима македонског дела Империје. Додали бисмо још и то да су Словени постали равноправни грађани Римске Империје већ са примањем хришћанства, са чиме је статус грађанства у тој мултиетничкој држави и био условљен, а христијанизација је у Македонији започела већ почетком 8 века, ако не и раније. Тако, имамо и једног цариградског патријарха пореклом од македонских Словена (Никита Први, васељенски патријарх од 766-780 године). За свету солунску Браћу, Кирила и Методија, иако се то отворено у житијима не говори, може се претпоставити да су и они такође словенско-македонског порекла (Словени макар са једне стране). Последица свега овога о чему смо писали, јесу процеси који су довели до мешања новопридошлих Словена са староседелачким македонским становништвом, који су се "пословенили" како рече Порфирогенит. Тако је дошло до тога да у Македонији словенски језик постане доминантан (али и да има засебан развој у односу на друге словенске језике), али да, истовремено, народне масе, сада већ по пореклу мешане, словенско-староседелачке, које су њиме говорили, себе почну идентификовати са Македонцима и њиховим културним и историјским традицијама. Исто тако, можемо претпоставити и то да се староседелачко, македонско, становништво, није одмах и лако утопило у словенску масу и ишчезло у њој, чему су потврда већи број чињеница: * Најпре, Словени/Славини су релативно брзо почели да живе у миру са Римом/Византијом, чији су, истина аутономни, део постали, али у овим периодима мира свакако је староседелачко македонско становништво било поштеђено од стране словенских освајача, а може се претпоставити и да су играли значајну улогу у трговинско/политичким односима Славина са Римском Империјом. *Друго, посредни, али и не мање вредан, доказ дугог присуства староседелачког становништва међу новопридошлим Славинима/Словенима, јесте сам македонски језик. Наиме, језик старословенске писмености, језик књига светих Кирила и Методија, али и њихових ученика, био је словенски македонски говор околине Солуна, али и Охрида. На њима су написане прве словенске књиге, и он је послужио као језичка основа најстарије словенске литературе*16. Другим речима, постоје бројни писани документи са фиксираним словенским језиком Македоније 9, 10 и 11 века. Ако тај језик упоредимо са доцнијим словенским језиком Македоније, видећемо да се он драстично променио: он је скоро потпуно изгубио падеже у 15 веку, насупрот старословенског који их је имао седам од 9 -11 века. Ова се појава не може другачије објаснити осим тиме да је међу словенским становништвом било много говорника несловенског језика, који нису могли лако да савладају словенски и услед чијег је језичког утицаја и сам словенски изгубио неке своје главне карактеристике, примивши особености домородног језичког супстрата. Осим тога, македонски језик је сачувао и неколико десетина речи језика старог становништва, чиме се бави један од највећих палеобалканиста данашњице, професор Илија Чашуле са Меквори Универзитета у Сиднију, Аустралија.*17 *И, на послетку, послужићемо се још једним византијским наводом. Реч је о писмима средњевековног византијског теолога, Никифора Грегоре, који је у 14 веку (1326 године) пролазио кроз Македонију и оставио занимљиве белешке о њеном становништву. Тако у свом писму пријатељу, Андронику Зариди*18, за житеље области Стримон (обухватала је источну Македонију) он каже: "Већину у тим пределима чинили су мизијски пресељеници*19, који су живели мешано са нашим саплеменицима....", и даље продужава, говорећи о њиховом језику, "звуци које су производили били су полуварварски, али складни као полулидијски, и да не кажем, као полуфригијски."*18. Из овога је јасно да су староседеоци у Македонији били присутни доста дуго, заједно са Словенима, и били су свесни свога идентитета. Део где аутор говори о језику тих житеља, а где се спомињу лидијски и фригијски језик навели смо као један куриозитет, будући да већина филолога сматра да је древномакедонски језик био у великој мери сродан са фригијским језиком*20, па се из овога места може видети да је језик староседелаца заиста утицао на словенски језик те области, те да је попримао особености старог становништва. Тиме се може објаснити и да је данашњи македонски језик у граматичком смислу најудаљенији од старословенског, упркос чињеници да је старословенски настао из једног његовог говора 9 века. Граматика македонског потпуно је несловенска по својим карактеристикама, те се не може, без додатних појашњења, о њему говорити као чисто словенском језику. Из свега горе реченог, можемо закључити да је услед различитих историјских и економско-културних процеса, дошло до стварања својеврсног народног амалгама у којем су главне компоненте били како словенско-славински досељеници, тако и староседелачки народи, пре свега стари Македонци, услед чега је дошло до обостраног културног, али и језичког утицаја. Као последица свега овога што смо рекли, историја бележи и појаву назива "Македонац" којег користе житељи словенског језика у Македонији за ознаку своје народне припадности. Тако, први помен овог имена за житеље Македоније словенског језика налазимо у 12 веку у Кијеву. Наиме, након дерангирања Охридске Патријаршије основане царем македонских Словена, Самуилом, од стране византијског цара Василија Другог Македонца, на ранг архиепископије, за првог њеног архиепископа изабран је свети Јован Дебарски, македонски Словенин из околине Дебра, који је остварио и бројне везе са другим словенским земљама, а међу њима и са државом Рус (код нас погрешно назване "Русија"), са седиштем у Кијеву. У том смислу је Охридска Архиепископија извршила велики утицај на Кијевску Цркву, како у погледу устројства, писмености, тако и у погледу црквене литературе коју је тамо Охрид слао. Из тих разлога, свети Јован Дебарски одлазио је неколико пута у мисију у Кијев*21. У последњој трећини 12 века, овај велики архијереј је у живописан, покрај још неколико словенских светих, у кијевској Кириловској цркви на северној апсиди и са натписом "Јован Македонски" ("Иоанъ Македоньски"), што само по себи говори да се македонско име већ тада међу народом словенског језика почело укорењивати.


(фотографија: Свети Јован Дебранин-Македонски, Кириловска црква, Кијев, 12 век)


Даље, насељена места са житељима словенског језика, који се називају Македонцима, историјски документи бележе почетком 13 века (у време архиепископа Димитрија Хоматијана, 1216-1235). Тако, у синодалним актима Охридске Архиепископије, израз "Македонци" за људе словенског језика појављује се више од 50 пута*22, те се закључује да су Македонци (сада већ словенског језика) чине већину у Македонији, тада делу тзв. Епирског Деспотата. *23

Дакле, са ова два историјска сведочанства бележимо појаву имена "Македонац" међу житељима Македоније словенског језика, чиме видимо да се име Македонац/Македонци одржало, сачувало и продужило у једном новом народном амалгаму. 

Ово народно име било је присутно и у потоњим вековима, што фиксирају и други историјски документи. Навешћемо само неке:

1) Бертрандон Дела Брокијер у свом путопису из 15 века*24 бележи да су Турци покорили све Србе, Бугаре, Македонце и Грке "и да их држе у великом ропству".

2) Крајем 17 века аустријски цар Леополд Први узима под своју заштиту "македонски народ" и позива све своје војне заповеднике "споменутом македонском народу не причињавају никакве непријатности"*25

3) Даље, у Руској Империји, средином 18 века формирају се специјални војни одреди састављени од пребега са Балкана, које руска царица насељава на територију данашње источне Украјине, као граничаре у одбрани од Турака. Указом од 1759 године формира се и Македонски Пук, којег чине пребези из Турске Империје, али са територије Македоније, који су у војним документима декларишу као припадници "македонске националности" (погледати фотографију. Кликнути ради увећања). *26





Ово су само неки подаци којима смо желели да осликамо континуитет македонског народног имена од времена досељавања Словена до данас. Готово сви путописци који су током 19 века пролазили кроз Македонију, бележили су да тамошње становништво своје порекло води како од Словена, тако и од древних Македонаца и да негује култ Александра Македонског те да постоји небројено мноштво предања, народних песама и традиција везаних за древне Македонце и њихово царство. У народу, који је, као последица турске владавине и грчко-фанариотске деструкције образовних установа Македоније, био доста необразован, чувале су се успомене и предање о Александру и Филипу, упоредо са светим Кирилом и Методијем, и светим Климентом и Наумом Охридским, који су у народном сећању сви били истог порекла. И, упоредо са тим, народно име "Македонци".

Овим свакако не желимо рећи да се, упоредо са називима "Македонац/Македонци", пре и током турске владавине нису користили и други називи да се означи народ Македоније (рецимо израз који су наметнули Грци, "бугари", који се у Македонији користио не у етничком смислу као данас, већ се користио у значењу негрк и/или сељак словенског језика; до 13 века користи се још увек израз "Славини", али и у турском периоду "рисјани", "гјаури/кјаури" итд.). 

Покрај свега реченог, ни у ком случају не бисмо желели да неко помисли да говоримо о правој националној свести македонског народа у том периоду, пошто све до половине 19 века, када се на Балкану почињу формирати нације у правом смислу те речи, не постоји права национална свест у модерном смислу, а о чему смо већ говорили у једном нашем чланку*27 Међутим, оно што свакако желимо да истакнемо, јесте да је ово име, које провејава кроз целу историју македонског народа, без обзира на његово периодично опадање и уздизање током историје, ипак остаје константа која је послужила као обједињавајући фактор када се, средином 19 века, национална свест македонског народа почела проблематизирати, односно рашћишћавати. Може се рећи да је постојала народна свест као облик преднационалне свести, и која је послужила као основа за националну.

Исто тако, треба да напоменемо да са ослобођењем вардарског дела Македоније 1944 године, долази до форсирања идеолошког "словенства", односно "југословенства", услед чега се на македонски народ гледа искључиво као "словенски" (у складу са тадашњом државном доктрином о "југословенству"), док се све народне традиције, које македонски народ повезује и са (сиц!) древним Македонцима и њиховим традицијама у виду специфичног континуитета, намерно заборављају, занемарују и потискују до потпуног одбацивања. Такво стање влада до осамостаљења Републике Македоније, када долази до покушаја својеврсне ренесансе народних македонских традиција, али које, опет, иду у супротном правцу, те се некада пројављују и као мање или више отворено негирање словенског порекла, што је друга крајност. Општи је утисак да се овакав "прелазак" са крајњег југословенства на везу са антиком одиграо усиљено, исхитрено и историјски и културно неосмишљено, што је, на жалост, изазвало и нежељене реакције и противљење дела македонске јавности, иако је оваква "ренесанса" македонској историји била и јесте потребна и неопходна. Није ни чудо, пошто се од националиста и национализма, врло тешко икада може очекивати здрава културна и историјска политика.

У сваком случају, по нашем мишљењу, а што смо и осликали неким примерима историјске грађе, данашњи Македонци представљају један народни амалгам, сачињен како (и превасходно) од Словена, тако и од (незанемарљивог броја) староседеоца тога дела Балканског полуострва, те који у себи баштини елементе обе ове традиције. Свакако, треба рећи да Македонци нису једини такав, настао својеврсном синтезом, народ. Таквих народа има много. На пример, Французи су народ који носи германско име (име Французи потиче од германског племена Франака), они говоре романским језиком, а називају се Галима (Келтска народност), и поносни су на све три традиције које су се синтетизовале у један француски народ. Валонци себе сматрају келтским народом, који говори француским језиком. Румуни су народ који своју етногенезу доводи до Римљана и Дачана, а у језику садрже и до 30% словенских речи. Енглези су народ настао мешањем германских Англа, Саса, Нормана, романских Француза, старих Келта и старе римске популације. Због свега тога врло је тешко рећи да су Енглези (само) германски народ, а да нису истовремено и романски и келтски. Исто се може рећи и за енглески језик, који се најбоље може дефинисати као "креолски" (синтетизиран) језик. Таквих примера је заиста много и за сваку од њих није лако и једноставно објаснити којој групи неки од ових народа припада. Такве се паралеле могу у извесном смислу, повући и са народом о којем говоримо.

Напослетку, да закључимо. Македонски народ има велике заслуге за словенство, посебно од времена светих Кирила и Методија и њихових светих ученика Охридских, као и периода стварања Охридске Архиепископије која је одиграла огромну улогу у христијанизацији свих балканских и источних словенских народа, чиме се он неповратно уградио у историју и културу Словенства, али је у себи сачувао и мноштво традиција, обичаја и дух древности, који не може, а да не опије сваког посетиоца Македоније и који се осећа у сваком кутку земље и души овог народа, у чијим традицијама, мелодији, музици и духу не могу, а да се не осете одгласи древног Александровог и Филиповог народа, универзалност његове стратегије васељенског културног уједињења, али и молитвених уздаха свете Лидије Македонке, који заједно са светим Климентом, патријархом и покровитељем македонског народа, ходатајствују пред престолом Творца за македонски народ, његову благодатну уникатност и његову земљу до дана данашњег, и чија харизма надахњује све оне који су се сусрели са њом и чију су љубав и топлину осетили и доживели.

Ето, да унесем и један лични тон овом напису и додам своју "лепту", али сасвим није случајно што смо овај чланак започели синоћ, уочи, а завршили данас, на дан првопрестолника и небеског патријарха и патрона македонског, светога оца нашег Климента Охридског, чији спомен данас славимо! Желимо да верујемо да је и Он својим благословом и ходатајством помогао да започнемо и свршимо овај наш рад. Нека помогне и да ова слова дођу до оних до којих треба да дођу. Вечна му хвала и слава!





Свети оче Клименте Охридски, моли го Бога за нас!


О дану Светог Климента Охридског, 2021 године лета Господњег.


Радослав Малеш (Блажевски)

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ:

*1 - рецимо, погледати уџбеник из историје за Правни факултет, "Јустинијан Први", универзитета "Свети Кирил и Методиј" у Скопљу, одељак Миша Докмановића, демонстратора факултета о Самуиловој држави ("За спорните прашања во врска со Самуиловата држава..."). Нигде се не говори о античким Македонцима.

*2 - Прокопије Кесаријски, "Историја ратова"

*3 - Јован Ефески, "Историја Цркве"

*4 - Константин Порфирогенит, "О управљању царством"

*5 - Чуда светог Димитрија Солунског, Први том

*6 - Чуда светог Димитрија Солунског, Други том

*7 - Чуда светог Димитрија Солунског, Први и Други том (рецимо, каже се -"вођа оних Славина - (грч. Σκλαβηνοv), по имену Хацон"); "Хронографија" Теофана Исповедника; Анастасиј Библиотекат "Хронографија трипертита" итд.

*8 - исто дело. 

*9 - мишљења да су древни Македонци били посебан, у односу на Грке и друге народе, народ, имају реномирани научници: Eugene Borza, Professor Emerites, University of Pensilvania, можда и тренутно најбољи познаваоц античке историје; Robert Malcolm Errington (Professor Emerites, Queens University Belfast and the University of Marburg, такође реномирани историчар светског формата и други. Од филолога навели бисмо P. Kretschmer, University of Marburg and Vienna; Владимир Георгиев, велики лингвиста и палеобалканиста, члан великог броја светских академија наука и ументности; Владимир Нерознак, професор Московског државног лингвистичког универзитета, академик и један од најпознатијих светских индоевропеиста; Otto Haas, University of Vienna. Свакако, ова имена су увелико позната у светској науци, у областима историје и филологије.

*10 - иако је Римска Империја била мултиетничка држава, где етничка припадност није представљала нешто важно, па се византијски/римски/ромејски хроничари тим питањима превише не баве, ипак готово сви византијски хроничари говоре о Македонцима који живе у Византији као посебном народу, и никада се не мешају са Грцима, а Теодор Синкила чак говори о македонском језику у 626 години (De obsudione Constantinopolis homilia)

*11 - Strategicon, XI 4, 372.13-14; ВИНЈI, 131.

*12 - цитирано дело.

*13 - позива се у истом делу на античку генеалогију Хесиодову, где тврди да су Македонци потекли од сина Зевса и Тије, што се разликује од грчке/хеленске генеалогије.

*14 - Константин Порфирогенит, "О темама".

*15 - Ioannis Cameniatae, De Excidio Thessalonicensi, Descriptio Thesalonicae einsque regionis.

*16 - ово су крајем 19 века утврдила два велика словенска филолога, Ватрослав Облак и Ватрослав Јагић, а било је прихваћено, и тако је до данас, од стране научне заједнице. 

*17 - Бурушаски као индоевропски и старобалкански јазик, издателски центар ТРИ, 2013, Скопје

*18 - Nicephore Gregora, Correspondance, Paris, 1927, p. 30-50

*19 - "Мизи" је израз којим византијски писце често називају словенско становништво - бел. наша.

*20 - O. Haas, Die Phrygische sprachdenkmaller, 1966, Sofia.

*21 - Приселковъ 1913: 40-51; Koch 1938: 273-84; Конески 1976: 63; Ристовски 1988: 87, 90; Чилингиров 2011: 60 и бел. 93

*22 - Документи Охридске Цркве објављени кардиналом Питром. J. Pitra, Analecta sacra et classica specilegioSolesmensi parta, t. VI Juris ecclesiastici graecorum selecta paralipomena. Parissis et Romae 1891, col 315

*23 - На пример, у документу се наводи, за село Влесто (данас Велесто) у околини Охрида житељ "Иван Јеракар, по роду Македонац", а наводе се примери за много других села: Ела (Елшани), Езерјани, Роби и друга, а лична имена која се спомињу са македонском одредницом су: Братан, Грида, Дрвослав, Драгомад, Саракин, Добри, Велкан итд...(Ив. Снегаров, Историја на Охридската Архиепископија)

*24 - Бертрандон Дела Брокијер, "Путовање преко мора" (1455 година)

*25 - Заштитно писмо цара Леополда Првог од 26 априла 1690 године: "Примамо под нашу царску и краљевски милост на сваки начин и поглед гореспоменути македонски народ, љубезно препоручујући, појединачно и свим нашим заповедницима, на не нападају споменути македонски народ, нити да му причињавају некакву непријатност." (Ј. Радонић, Прилози за историју Срба у Угарској...Прва књига Матице Српске, бр. 25 и 26, Нови Сад, 1908)

*26 - http://www.edinainedelima.ru/rossijskaya-imperiya/polki/makedonskij-gusarskij-polk-f-1759-g-rossijskaya-imperiya/

*27 - "О КОНТРОВЕРЗИ МАКЕДОНСКОГ ЈЕЗИКА" (веза: https://makedonskaistorijanasrpskom.blogspot.com/2021/07/5.html)

*28 - дефинитивно македонски Словенин,што се да закључити на основу "Кратког житија светог Климента"