ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, СВЕТИТЕЉ О МАКЕДОНЦИМА

Недавно сам на интернет пространству наишао на сличицу где се наводно цитира изјава светог Владике Николаја, у којој он, наводно, говори следеће:

”Нисам ја учио ни Црногорце ни Македонце да србују. Ми у Србији учили смо се србовати од црногорских песника и витеза.

А Македонци су Старосрби, са вером, обичајима и дијалектом наших заједничких српских предака.

Ми смо несравњено више један народ него Пруси, Швабе и Баварци, који се зову једним именом Немци. Јер Пруси и Баварци различити су и по вери и по језику и по историји. Међутим ми смо једно и по вери и по језику и судби и мучеништву”.

—Свети Владика Николај " Наравно, реч је о својеврсном фалсификату, што ме је понукало да напишем овај чланак.
Наиме, као што сам већ у свом уводном чланку (чланак "Зашто сам направио блог?") говорио, одрастао сам у једном бурном времену, времену распада једног система који је функционисао на основама марксистичког интернационализма и, иако је се био представљао као систем поштовања етничких посебности, у њему је етнички и национални идентитет народа био потискиван и перфидно брисан. И, као природна последица и реакција, услед распада истог, и уједно услед деценијама одгајане у народу атеистичке некултуре и нерафинираности духа, дошло је до праве ерупције примитивног национализма, који је неретко узимао и облике шовинизма (иако, сваки практични национализам је у мањој или већој мери шовинизам).

И наравно, како у другим бившим републикама, тако је истовремено и у Србији дошло до ерупције таквог национализма, са познатом реториком о негирању свих и свакога, некада са реалном основом за то, али често и без ње. Тако, са телевизијских екрана, са радио станица, разних митинга, између осталог, долазила је порука о негирању и "непостојању" македонског народа, што је мени, детету и младићу из мешане, српско-македонске породице, увек на неки начин,"парало уши", иако ми је било и смешно. Неретко, долазиле су до мене и разне приче о томе да је владика жички, а једно време и охридски (1920 - 1936), Николај Велимировић, највећи теолог српске Цркве 20-тог века,  тврдио како су Македонци заправо "Јужни Срби".



Знао сам, наравно, да свети владика у неким својим књигама спомиње Македонију, чак сам и у мојој најомиљенијој књизи, а коју је он написао, "Земља недођија", видео да један његов лик говори о Македонцима као Старим Србима" (цитат којег спомињем на самом почетку овог чланка), и где тај цитат данас неки националисти фалсификују и наводе као речи самога светог Владике! Сложићете се да речи и став неког лика из нечијег дела не морају аутоматски значити да је то став и самог аутора који је дело написао? Но добро, од безумника ништа друго и ни не можете очекивати, па и смелост да се фалсификују речи једног светитеља! Елем, и поред неких сличних изјава и написа светог Владике где он говори о немањићкој заоставштини у Македонији и сличности Македонаца са Србима, ја никада нисам стекао утисак да је Владика недвосмислено сматрао Македонце за Србе или "јужне Србе" (иако, наравно, и да је другачије, за мене то не би представљало некакав проблем, пошто је његова људска и хришћанска димензија много важнија од неких, погрешних или не, ставова које је он, као и сваки други човек, имао).

Но, има нешто што сам овде желео да поделим са Вама и да чланку дам и један лични печат. Наиме, сећам се добро, једног дана, пре десетак и више година, када сам такву причу (о наводној Владикиној тврдњи о српству Македонаца) чуо у једном књижевном клубу где је на зиду била окачена и његова фотографија, погледам у њу и кажем у себи: "Па зар и ти, свети владико?" и потом, продужим: "Да ли је то заиста истина?" Вративши се дома након извесног времена, из неког разлога дође ми на ум да прочитам нешто из његове књиге, "Охридски пролог", те случајно (или "случајно") отворим баш страницу где се налази житије светог Ахилија (у Прологу се он налази у житију за 15. мај) и почнем да читам оно што је свети Владика написао:

"Свети Ахил упокојио се мирно у Лариси 330. године. Самуил, цар македонски, када освоји Тесалију, пренесе мошти Ахилове у Преспу, на острво у језеру, које се прозва а и данас зове Ахил, или Аил."

"Чекај, чекај!", помислих. "Самуил, цар МАКЕДОНСКИ"? Знам да је "Охридски пролог", где се овај исечак налази, Владика писао у времену када је оваква формулација за Самуила била забрањена и кажњива, јер се сматрала за пројаву македонског (историјског) идентитета, који се свим силама у тадашњој држави (Краљевини Југославији) он сузбијао. Па како онда свети Владика пише о македонској држави Самуила? Био сам заиста изненађен!

Заинтересујем се још мало и потражим житија још неких светитеља са територије Македоније. Нађем житије светих Кирила и Методија, Солунске Браће на страници за 11. мај, и почнем да читам:

"1. Свети Кирил и Методије Равноапостолни. Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик."

"Словени македонски"! И овде свети Владика о Словенима Македоније пише као о посебној грани словенства. Очито да ствари нису онакве каквим се представљају о Владикином ставу о Македонцима! Владика је био много шира душа од оне каквом су га представљали ограничени националисти, и он није могао, а да не примети очиту истину у Македонији, упркос мерама репресије и забранама из тог времена.

И тако, тражећи даље наиђете и на друге моменте Владикиних дела. 

Тако у својим "Индијским писмима" (36. писмо), мојој другој најомиљенијој књизи, срећете следећи запис светитељев: 

– Тако је, тако, – узвикну поп Бојан. – То расно двојство фатално је за нас Бугаре. Али има и једно друго двојство које је фатално по цео хришћански Балкан. То двојство вештачки је створено; а створио га је нарочити тип људи, који се у Бугарији именује "Баја Гање", у Србији "Дрипац" а у Македонији "Чапкун". Ја бих молио наше високе госте из Индије да ово држе у памети и да се добро чувају од Баја Гања бугарских, од Дрипаца српских и од Чапкуна македонских."

Овде видимо и поређење које прави Владика за један израз којег, за поквареног човека и преваранта користе Бугари, Срби и Македонци, и отворено говори о лошим људима међу Бугарима, Србима и Македонцима. Овде он не прави само поређење између српског, бугарског и македонског народа (којег и ту ставља засебно у односу на прва два), већ прави и једну малу језичку паралелу међу њима, што је свакако такође необично за време у којем је писао и творио. Наравно, овде неко може дати примедбу да је и у овом цитату реч о ставу лика из Владикиног романа, а не ставу самог Владике, као што смо ми дали примедбу за спорни цитат са почетка чланка. Међутим, овде је разлика суштинска. Цитат који смо критиковали, из романа "Земља Недођија" изговара лик чији је узор реална особа (неки чак и дају претпоставку да је то могао бити неко од Дражиних официра/генерала) и, као таква, она "изговара" речи би које та сама особа могла да има као сопствени став, а у овом нашем цитату, свети Владика сам ствара имагинарни лик (попа Бојана) и кроз њега спомиње Македонце, покрај Бугара и Срба, што уопште није морао да уради. Овде треба навести и као занимљивост то да Македонце у роману Владика спомиње кроз лик једног бугарског свештеника (поп Бојана), који их спомиње у присуству других свештеника и људи из Бугарске и Србије, на шта ови почеше протестовати (није јасно да ли због спомена Македонаца или због онога што је поп Бојан изјавио), али их поп Бојан врло уверљиво умирује, као да тиме, симболички, Владика, жели споменути да је питање (признања) Македонаца - кључ благостања и мира између самих Срба и Бугара, па и самог Балкана.

Не бисмо овде наводили све појединости везане за ову тему, где бисмо могли да споменемо и да је Владика проповедао током свете Литургије на македонском (колико је успео да га научи), да верујемо да је био омиљен међу људима, између осталог баш и због тог благог односа према македонском народу, чије је посебности уважавао, насупрот владајуће доктрине. Из овога што смо навели, све то је потпуно очигледно, насупрот глупостима које пропагандишу појединци отровани плиткоумним национализмом, чиме и хуле сам лик и дело светог Владике, стављајући његову личност у оквире свога примитивног и ускогрудог национализма.

Потпуно супротно томе, овим чланком желели смо да истакнемо ширину његове личности, која није патила ни од каквих националистичких ограничења и сужења, већ је љубављу обухватала све различитости и прихватала их таквим какве јесу, а гледајући на њих кроз дух (односно Дух)  хришћанске љубави и човекољубља, које се не дају ограничити никаквим националним или било каквим другим оквирима. 

Због тога, са потпуном слободом и увереношћу, можемо потврдити да је овај велики светитељ, не само светитељ Жички, како га најчешће описују, већ је он светитељ и Жички и Охридски, и, иако је по пореклу српски, по љубави он је свакако и македонски, па и шире, универзално свечовечански!

Зато, понављамо, "Чувајте се баја гања бугарских, дрипаца српских и чапкуна македонских...Они су највећи непријатељи Балкана!"

Свети Владика Николај, Жички и Охридски, моли го Бог за нас!

Аутор: Радослав Малеш (Блажевски)

---------------------------------------------------------------------------