ФРАНЦУСКИ ДИПЛОМАТСКИ И ОБАВЕШТАЈНИ ИЗВЕШТАЈИ И ВОЈНИ ИЗВОРИ О МАКЕДОНЦИМА

Са овим интернет чланком настављамо са објављивањима дипломатских и обавештајних извора великих држава, као и путописа о етничкој припадности и идентитету Македонаца у периоду Првог светског рата. 

Овај чланак ће се бавити француском дипломатском и обавештаном преписком о овом питању.

Почињемо са романом "Јанко" (Yanko) француског писца Мишела Мерлеа, написаног 1928 године, који га је написао на основу својих сећања са пробоја Солунског (Македонског) фронта.

"Газда мале плаве посластичарнице ми је рекао јуче: 

'Ја нисам ни Грк, ни Србин ни Бугарин. Ја сам Македонац'. Он није први који је исказао ово национално убеђење."




У мемоарима француског војника руског порекла, Владимира Ивановича Лебедева, који је ратовао на Балканском ратишту током Првог светског рата, наилазимо на описе становника са људима из Македоније (Егејског дела Македоније, која је 1912 године потпала под Грчку):

"- А они, упитах показујући на другу децу која су нас окруживала.

- Они у исто Македонци.

И још додаде смејући се:

- А Гјорги, он је Бугарин.

- Не, не, узвикну Гјорги, ЈА САМ МАКЕДОНАЦ!

Тамо је био и један старац, много стар, који није говорио ни грчки ни бугарски. Мој пријатељ га испитиваше на турском, и старац "оживе" и одговори:

- Ми не можемо ништа да продајемо, грчка влада нам је забранила.

- Али ко сте ви онда? (Заинтересовах се напослетку да дознам од овог старца)

- Ми смо хришћани, хришћани МАКЕДОНЦИ.

- То су ђаволи, демони, додаде један грчки војник. Ако Турци пристигну данас, они ће бити Турци; сутра Бугари, они ће бити Бугари; Срби - постаће Срби; данас, они су Грци. А ако мене питате, они су само ђаволи.

- Добро, добро, рече старац, умирујући, МИ СМО МАКЕДОНЦИ, хришћани. Старац се удаљи, а и ми пођосмо исто тако.


...Свако тврди: Македонци су Грци, Македонци су Бугари, Македонци су Срби. Ипак, у овим модрим планинама, један нам старац крај беле цркве говори на турском: "Ми смо Македонци, хришћани." Међутим, има ли он право? Постоје ли Македонци - муслимани? Срећемо друге старце у Македонији, који нам на проклето питање одговоарају можда на бугарском, можда на српском, приклањајућу у знак пштовања главу:

- Ми смо Македонци, муслимани. "

V. Lebedev: „Souvenirs d’un volontaire Russe dans l’armée française 1914- 1916” , Париз, 1917.

   

                                                        


У француској ревији за патриотска питања, „L’Action Française”, били су објављени многи утисци франацуских војника са Балканског фронта, посебно из Македоније, и разни одјеци њиховог боравка и борбе тамо. Па тако, у споменутој ревији, у чланку из 1919 године, се говори:

 „Будући да је Македонија разлогом за много проблема између Грчке, Бугарске и Србије, зашто не бисмо створили једну независну Македонију? На крају крајева, и сами Македонци не признају никакву другу националност осим македонске."

„L’Action Française”, 29 јули 1919.

Етјен Бирне, француски војник на Балканском ратишту, говори о Македонији у своме запису од 7. маја 1917 године:

"Један преводилац  армијски - држављанин Црне Горе - дао ми је своју теорију о македонском народу. Он се враћа још на словенска пресељења у 9 веку. Македонска земља оставила је један заједнички белег над овим становништвом, са локалним варијететима.  Ако би желела да их придобије, једној европској сили биле би довољне две деценије. Ослобођени од Турака, који су их држали у покорности присвајајући најбољу земљу, они сада само траже да њима управља једна богата заштитница, која ће донети новац.

Он можда има право. У доњој Македонији, најмање, када упиташ неко дете на улици: "Шта си ти? Грк? Србин? Бугарин?, оно одговара, поносно као Александар: "Ја сам Македонац!"

Etienne Burnet, "La Tour blanche: Armée d’Orient 1916-1917," Paris, 1921, стр. 80-81.

Током Првог светског рата био је велики интерес великих сила за ситуацију у Македонији. Посебно се за њу интересовао Француски други биро, обавештајни сектор француске армије, за који је радио и Рене Пикар, свакако један од специјалиста за македонско питање, који се залагао за Македонију као једну посебно државу или аутономни област. Из архиве обавештајне службе Француске, остао је његов извештај о Македонији из 1916 године:


"Постоји и фактички увек је постојала Македонија и македонски дух...Хришћанско сеоско становништво је словенско. Познато је да оно није сасвим бугарско, макар се и више приближава Бугарима, нити сасвим српско. Сами Бугари признају да се Македонци разликују од других Бугара тиме што су живљег духа, више су запаљени политиком и интригама и више склони ка ораторсктву и уметности, исто тако су лукавији, и једном речју, они су помало хелинизирани. У Софији македонски политичари су опасни; многи Бугари из Старе Бугарске са задовољством би дочекали да се македонски Бугари врате у Македонију. Они их криве да им грабе све, службе и привилегије. Многи Балканци мисле да Балкан неће имати мира и стабилности све док се не створи једна аутономна Македонија. У сваком случају,, вероватно је да би стварање једне аутономне Македоније придонело да се брзо развије македонски патриотизам и дух..." 

Rene Picard, Les Archives du Ministere des affaires etrangeres (Paris), Guerre 1914/1918, Balkans, Dossier generale, pp. 138 / 165


Едмон Буши де Бел био је француски доктор права и високи финансијски службеник у Француској, саветник у Министарству финансија Француске и заузимао је веома важно место у Главном штабу француске Источне армије на Балкану. Током Првог светског рата пропутовао је скоро целу Македонију и после написао књигу "Македонија Македонцима", која је била награђена од стране Француске академије наука. Ево неких занимљивих извода:

"Македонију насељава три групе народности. Једна је оспоравана народност Македонских Словена, или, кратко речено, Македонаца, који чине главнину сеоског становништва.

Потом се јављају три других народности који теже да овладају Македонцима: Бугари, Срби, Грци и три друге народности који су далеко од овог спора: Власи, Јевреји и Турци. Но ниједна од ових народности не насељава одређену територију, већ се јављају овде-онде у земљи. По свим пољима Македоније среће се једна народност од сељана словенског језика и источноправославне вероисповести. Њих Бугари сматрају својима "по језику и срцу", позивајући се чак на Велику Бугарску, створено санстефанским уговором (од 1878 године) и на име "Бугари" под којим су се жртве Берлинског договора борили против турског ропства. Срби их сматрају "Србима" - јер је Душанова држава некада укључивала и "целу Македонију", и због споменика који су преживели турско ропство; због тврдње да им је језик "старосрпски" и зато што и Македонци славе "славу". На крају долазе и Грци, за које одлучујући разлог нема порекло, нити језик, већ само "дух" и култура, која је наводно грчка и, као што за Французе не може да се каже да нису Латини, тако и за Македонце не може да се каже да нису "Грци".

Очигледно је да Македонци нису Грци. Али и покрај чињенице да имају неке сличности у нарави, вери и језику са Бугарима и Србима, они се разликују и од једних и од других. Питајте једног сељанина из Островског округа (налази се негде на пола пута између Солуна и Битоле - бел.наша), или Битолског, како се осећа, и девет од десет пута одговориће вам: "Македонац!" Зато словенско становништво Македоније треба да буде посебно као засебна народност, чије име би било Македонски Словени или, краће, Македонци..."

Edmond Bouchie de Belle, "La Macedoine et les Macedonniens", Paris, 1922, 80, IV, 303

Овим завршавамо извод из фрнацуских извештаја и путописа из Македоније, којих је још веома много, али и ови су довољни да дају читаоцу представу о томе каква је ситуација била у Македонији током Првог светског рата и како се народ декларисао. Као што можете да се уверите, ситуација је драсрично другачија од оне који желе да нам представе разне надобудне шовинистичке групације.

Аутор: Радослав Малеш (Блажевски)

Захваљујемо фб страници Macedonia: True endless story на неким документима које смо користили