ОДГОВОР ЛИСТУ "НОВОСТИ" НА ТЕНДЕНЦИОЗНИ ТЕКСТ О МАКЕДОНЦИМА

Прослеђујем читаоцима мога блога текст који сам, као реакцију, послао редакцији "Новости" на спорни и тенденциозни чланак о Македонцима, објављеног у електронској форми на дан 28. 11. 2021 године. Свој одговор сам послао уз наду да ће бити објављен у истом листу. Чекамо одговор. У продужетку преносим текст који сам послао "Новостима".

   

Пишем вам ово писмо поводом тенденциозног и нимало научног чланка објављеног у вашем листу (електронски формат), на дан 28.11. 2021. године, под називом «СРБИ ПОСТАЛИ МАКЕДОНЦИ ПО РЕЦЕПТУ КОМИНТЕРНЕ: Историчар Борисав Челиковић истраживао "Операцију" расрбљавања после Другог светског рата», аутора Бориса Субашића. Као човек који 20 и више година истражује историју македонског народа, али и као (са једне стране) припадник истог, имам жељу да оповргнем лажне тврдње које је споменути аутор, на основу рада, у чланку споменутог, Борислава Челиковића, изнео.

 

Оно на шта бих желео да скренем пажњу вашим читаоцима, јесте то да споменути чланак извитоперује и лажно представља историју једног народа, вадећи чињенице из контекста и представљајући их у светлу јефтине националистичке кореографије, а правећи неопростиве, како за једног новинара који тежи објективности, а тим пре за једног научника, методолошке грешке и намерна пренебрегавања, што ћу укратко и образложити у продужетку.

Почећу са тиме да се у чланку наводи тврдња Челиковића да је руски конзул у Призрену, Иван Јастребов, недвосмислено Македонце сматрао Србима. И заиста, споменути конзул се уистину целог (дипломатског) живота трудио да заступа ту тезу у европском научном и дипломатском дискурсу. У то име објавио је неколико књига, од којих су две посебно познате -  «Стара Србија и Албанија» и «Обичаји и песме турских Срба».  Међутим, ако заиста преферира на назив објективног научника, Челиковић је морао својски проверити своје тврдње, пре него их је изнео у јавност. Да је учинио тако, и да се заиста посветио свеобухватном, а не селективном, истраживању(и/или »истраживању»), могао је доћи до изјаве истог тог конзула, Јастребова, из 1880 године, у којој он каже, шта, заправо, Македонци у својој суштини јесу, али у којем открива и зашто их је, заправо, он сврстао у Србе. Тако, дату изјаву он је дао у своме писму Николају Карловичу Гирсу, руском министру спољних послова, где Јастребов пише о македонском становништву:

“Као што је познато, хришћани из Тетовске (Калканделске) околине, иако по пореклу нису Бугари (они, уосталом, нису ни Срби, већ Македонци, по имену Мијаци и Брсјаци), у већем се броју одвојише од Грчке патријаршије и пређоше на страну Бугарске егзархије, па су пре рата имали и свог митрополита.

У Тетовском (Калканделском) подручју од моје стране нису приказани ни Бугари, ни Срби, већ Словено-Срби, из тог разлога што тамошњи житељи не припадају бугарској народности, као што се обично тврди, али исто тако не би било у реду да се они сасвим рачунају у српску народност. Према језику, уосталом, они су много ближе до Срба него ли Бугара, исто као и сви Словени целе Скопске губерније.

Међутим, у суштини, они представљају род једног посебног племена по имену Мијаци и Брсјаци (две главне етнографске групе Македонаца - бел. наша), који у Македонији живе од древности и називали су се час Бугарима, када су улазили у састав Бугарског царства, час Срби, док су њима владали српски краљеви и цареви, а Турци их називају Бугарима, исто као и све Србе (православне) који живе у овим крајевима, за разлику од Срба у Кнежевини...".

 

Из овога је јасно да је Јастребов врло добро знао ко су Македонци, као и то да они нису нити Бугари, нити Срби („не би било праведно да их сасвим сврстамо у Србе“...„они у суштини представљају један род посебног племена“), али да је став о наводном њиховом српству заступао из политичких разлога, пошто се Русија у то време разочарала у своју „балкански миљеницу“, Бугарску, па се окренула другом регионалном играчу – Србији, чије је симпатије желела да стекне, подржавајући афинитет тадашњих српских власти (не говоримо о српском народу! – бел. наша), да прошире своју територију у Македонији. Иначе, из руске дипломатске преписке врло је јасно да Русија зна да у Македонији не живе нити Срби нити Бугари, већ посебан народ, Македонци (Погледати: извештај Н. Демерика, руског цивилног представника, из 1893 године, за 3. март; извештај Александра Ростковског, руског конзула у Битоли од 1896 године, за 8 септембар; извештај Ивана Зиновјева, руског амбасадора у Цариграду из 1898 године, за 1 април; руског конзула, Виктора Машкова из 1899, за 16 септембар итд. који сви говоре о томе да Македонци нису нити Срби нити Бугари, већ народ који захтева сопствену државу и води се равнодушно како према Србима, тако и према Бугарима).

 

Даље, Челиковић, чије ставове преноси Субашић, у корист своје хипотезе (не могу је назвати теоријом) наводи Цвијића, који наводно потврђује његов став о наводном српству Македонаца. Међутим, ако се прочита Цвијићево дело «Проматрања о етнографији Македонских Словена», написано након његових опсежних истраживања и путовања по Македонији крајем 19. века и у првим годинама 20. века,  видећете да Цвијић нигде и ни на једном месту не говори о томе да су му Македонци сами говорили да су Срби нити да се сами идентификују са Србима. Такво место код Цвијића, просто, не постоји! То, другим речима, значи, да Цвијић нигде није срео људе који су се представили као Срби током његових путовања по Македонији. То што је он у истој књизи (Ј. Цвијић, Проматрања о етнографији Македонских Словена, Београд, 1906) заступао став да су Македонци „национално аморфна маса“ и да су ближи Србима (по обичајима и неким традицијама), не умањује значај чињеници да он у Македонији није нашао Србе, као што, тенденциозно и крајње површно, тврди Челиковић. Цвијић је само заступао тезу да су Македонци ближи Србима, али не и да се сами идентификују Србима. Можда ће неко рећи да Цвијић можда није рекао да су Македонци Срби, али није ни да су посебан народ? Свакако, и овакав став Цвијића може да се објасни, не нечим другим, до утицајем политике времена у којем је живео, од чијег утицаја овај, поврх свега, велики научник, није био имун. И тако, пошто је био врло близак тадашњем двору и режиму, а који се залагао за ширење државе на југ, Цвијић није могао нити био у прилици да јасно и недвосмислено заступа научну истину, а то је да су Македонци посебан народ различит од Срба и Бугара, али му ипак, са друге стране, научна част и светска репутација није дозвољавала да сасвим занемари очигледну истину и да јавно тврди да су Македонци уствари Срби, па је у споменутом, а најважнијем његовом делу о Македонцима ипак користио неутрално име за њих – није их називао Србима, већ „Македонски Словени“ (желео бих да читаоцима обратим пажњу на то да је он овај назив готово увек писао са оба почетка велика слова! Сасвим не случајно!).

 

Исто тако, Челиковић, који тенденциозно оптужује југословенске комунисте и Коминтерну и кога све не, за „кривотворење македонске историје, обичаја и традиције“, истовремено, врло необично, али знаковито, прећуткује овакво једно Цвијићево сведочанство, на чије се дело, наводно, позива:

„Нема, значи, сигурних етнографских знака, на основу којих би се народне словенске масе (у Македонији – бел. наша) означиле као српске или бугарске. Даље, ово питање компликују ови утицаји: постоје религиозно-националне пропаганде, и неке од њих се деценијама намеће Македонцима, особено Македонским Словенима, своју националну свест, и у том смислу им прерађују језик и мењају им обичаје. У балканским државама, које полажу право на Македонију, деценијама се преко школа формира интелигенција са нетачним представама о народности Македонаца. Свака од балканских држава прибраја све Македонске Словене својој народности, и то је постао осећај великог дела интелигенције. Због тога, постоји јавно мишљење, које у то за тренутак верује. Инострани аутори македонско етнографско питање расправља на основу двојних информација.”

Ј. Цвијић, Проматрања о етнографији Македонских Словена, Београд, 1906, стр. 7-8

Дакле, очито је да је Цвијић био довољно објективан да изрази оно што је очигледна истина -  религиозно-националне пропаганде мењају језик и обичаје Македонаца. Чије пропаганде? Цвијић не набраја никог конкретно, али говори у продужетку о томе да „свака балканска државица прибројава све Македонске Словене својој народности“, па је очигледно да  Цвијић мисли и на тадашњу званичну Србију, подједнако као и на Бугарску.

У свом крајње ненаучном и тенденциозном иступу у Субашићевом чланку, Челиковић даље устврђује, говорећи о македонској нацији као „лажној“ и „створеној“:

„Стварање нове нације је било тешко, јер није имала историјско утемељење, па се на томе радило интензивно у следећих двадесет година, свим средствима, од промене презимена, до присвајања историјских личности. Процес је окончан стварањем нове цркве која је присвојила српску духовну баштину - каже Челиковић. - Од шездесетих престају сва етнолошка истраживања у СР Македонији, јер би она неминовно открила расрбљавање. У тај процес био је укључен део српских интелектуалаца, а они који на то нису пристали били су проскрибовани.»

 

„Стварање нове нације“, рече Челиковић...и остаде жив! Очигледно да Челиковић у своме „истраживању“ Македоније и историје Македонаца, никада није чуо за Стојана Новаковића, изузетног српског научника, а уједно и дипломатског представника Србије у Цариграду у задње две деценије 19 века, који је био главна личност за ширење српског утицаја у Македонији 80-тих година истог столећа. Да је, којим случајем чуо, знао би, врло добро, за писмо Новаковића министарству Србије из 1888 године, у којем се жали на то како је бугарска пропаганда ухватила корена у Македонији и предлаже начин борбе против исте, како би у Македонији, уместо ње, дошао српски утицај. Међутим, оно што је прави куриозитет за надобудне националисте и њихов национал-селективни приступ науци, какав Челиковић заиста заступа, јесте то да Новаковић у своме предлогу борбе против бугарског утицаја у Македонији ни једног тренутка не каже да му се треба претпоставити или супротставити српском националном идејом (што би било логично ако би, како Челиковић тврди, у Македонији заиста живели Срби), већ он бугарској националној идеји супротставља македонску идеју (!), признајући тако да српска национална идеја није била укорењена међу Македонцима, насупрот македонске:

 

„...Бугарска идеја, као што је свима добро познато, пустила је дубоке корене у Македонији и мислим да је скоро немогуће да она буде уништена кад јој се супротстави само српска идеја. Сумњам да ова (српска - бел. наша) идеја може да потисне бугарску, ако остане само чисто и голо супротстављање. Зато би имали велику корист од неког савезника, оштро супротстављеног бугаризму, а који би садржао елементе који би привукли народ и који би били блиски његовим осећањима - само ће га она отцепити од бугаризма. Као таквог савезника ја видим македонизам или, у извесним границама - тактично неговање македонског дијалекта и македонских посебности. Ништа не може да буде толико супротстављено бугарским тенденцијама, и ни са чим се Бугари не могу довести у непомирљивију позицију као са македонизмом."

(Дипломатски архив - Дубровник, ПП од. Ф. 1., 1888)

 

Новаковић другим речима признаје ништа друго, већ то да српска национална идеја нема никаквог утемељења у Македонији. Са друге стране, како Новаковић признаје (а не "Коминтерна"), македонска национална идеја итекако има утемељења у Македонији, јер овај само њу види као нешто што се реално може супротставити бугарском утицају. Међутим, Челиковић овакве ствари не зна или, још горе, не жели да зна или прећуткује, што, за једног истраживача, који тако олако даје оцене о туђем „вештачком“ и „створеном“ националном идентитету, не иде никако у прилог.

 

Или, да наведемо још једног човека везаног за национални рад тадашње српске владе -  Темка Попова. Темко Попов је Македонац, македонски патриота, који је у једном делу свога живота (од 80-тих година 19 века) видео у тадашњој Србији савезника у борби против бугарског утицаја, и због тога је постао сарадник српске владе на пољу деловања у Македонији. У једном своме писму Деспоту Баџовићу, човеку који је још 80-тих 19 века написао књигу у којем негира постојање македонске нације, Темко Попов га критикује за такав став и обавештава га да је ситуација у Македонији потпуно другачија:

«Да се не лажемо, Деспоте, национални дух у Македонији је дошао до таквог стања, да и када би сам Исус Христос сишао са неба, не би могао да убеди Македонца да је он Бугарин или Србин, осим оне Македонце међу којима се бугарска пропаганда већ укоренила.» (писмо од 9. маја 1888 године)

Наравно, ни ово господину Челиковићу није познато. Као што му нису позната сведочанства ни многих других српских и страних аутора, који једнако сведоче о томе да Македонци нису нити Срби нити Бугари. Ево рецимо, навешћу познатог Рудолфа Арчибалда Рајса, који у своме делу на француском језику каже следеће 1918 године:

 

"Рекао сам да ваше "бугарофоне" (=они који говоре бугарски - бел.наша) ја бих радије назвао Македонци. Ви кажете за њих да су "бугарофони" зато што њихов језик личи на бугарски. Но, да ли је то бугарски, да ли је то исти језик који се говори у Софији? Не. Македонски личи исто толико на српски, колико и на бугарски. Нисам лингвист и нећу себи дозволити сопствени суд, али они балканолози који безинтересно приступају теми су ми тврдили да македонски личи више на српски, него ли на бугарски. Могуће је да има лингвиста који тврде и супротно. Али чињеница је да се македонски не говори ни у Софији, ни у Београду. То је посебан језик као што је то код нас, у Швајцарској, романшки, који се говори у Гризоу, покрај италијанског. По мени, Македонац не може да се назове ни Бугарин, ни Србин, већ просто Македонац."

Цитат из: R. A. Reiss, Sur la situation des Macedoniens et des musulmans dans les nouvelles provinces grecgues Paris, 1918, р.6-7.

Вероватно је за господина Челиковића Р. А. Рајс био инструмент Коминтерне када је ово писао, из чега се може закључити да је Коминтерна била ингениозна организација која је поседовала машину – времеплов, помоћу којег је могла остварити утицај на Рајса чак и онда када Коминтерна није постојала.

 

Да не наводимо сада стотине цитата српских и страних извора, дипломата, путописаца, етнолога и других, који су јасно сведочили, много година и деценија пре Другог светског рата, о томе да је становништво Македоније словенског језика увек било посебно и различито од бугарског и српског. Сматрамо да су и пар навода које смо дали довољни да читаоци вашег листа одшкрину врата истине и увиде да се истина налази свугде само не у написима једносмерног приступа проблематици, који је најчешће манипулативан и не поседује ни један квалитет објективног историјског расуђивања.

 

И да се разумемо. Не глорификујемо и не сматрамо да је македонски народ «свет» или «безгрешан» и да се његова национална свест и историјско кретање одвијало праволинијски. Не. Он је током своје историје често падао, био подјармљен, лутао, удаљавао се од себе, али и истовремено враћао се себи. То је оно што је, у мањој или већом мери, особено за све народе (посебно Балкана). Македонија је земља која је због свог географског положаја била током историје, посебно краја 19 и почетка 20 века, изложена великим спољним утицајима - што дипломатским, што културним, а што репресивним и војним. Услед њих појединци су поклекли и ставили се у службу неких од њих, удаљивши се од свога сопства и истинског идентитета. Шта да радимо са Глигором Соколовићем (оригинално презиме – Соколоски, у вашем чланку погрешно названог «Григорије») који је дуго година био борац ултранационалистичке бугарске организације (Врховни Комитет), био слављен годинама као велики Бугарин, чему се никада није противио (напротив!), па онда «окренуо ћурак» и отишао Србима и прогласио се за Србина? Он је сада, за људе попут Челиковића, (који, узгред буди речено, ову, општепознату епизоду, уопште не спомиње), синоним за „великог Србина“ и „српство Македонаца“? Иако, на жалост, знам да је за људе тог профила одговор позитиван, ипак морам да закључим да је тако нешто највећи доказ неаутентичности и неутемељености идеје о наводном «српству» Македонаца. Истовремено, давати овакве "доказе" нечијег српства, попут превртљивог Соколоског, увреда је за само српство пре свега. Иста или слична је прича за Брадину (оригинално презиме Брадиноски) и Трифуноског. У време када је Македонија била инкорпорирана у тадашњу Србију, а потом у Краљевину СХС (Југославију), било је (истина, малобројних) Македонаца који су то узели као готову чињеницу и решили да прихвате такво стање какво јесте и да послуже тој и таквој држави, која Македонце није признавала и трудила се да њихове специфичности асимилује (мења презимена, обичаје, језик) и претвори у «Јужне Србе». Притисак је био велик и појединци су «прихватили игру». Па тако и Брадина (који је иначе био српски васпитаник још пре Балканских ратова) и Трифуноски, мислећи да ће тако најбоље профитирати, раде и пишу то што пишу. Па зар треба њихово мишљење да узимамо као релевантно и занемаримо све друго?

 

У жељи да наша јавност сазна и за онај велики део македонске историје које поједини историчари и новинари, намерно или из незнања, скривају од ње, а као човек који је и својим пореклом (из српско-македонске фамилије) и вером (православном) обавезан да говори истину о македонском народу, написао сам вам ово писмо. Оно је протест против кривотворења историјске истине и против некоректног приступа проблематици, који не може да се назове историјским, већ политички ангажованим, и који никако не може донети добра односу два народа, српског и македонског, оптерећеног и овако, многим питањима. Градити добре односе може се само искреним и коректним односом и трудом да се друга страна разуме у свим оним проблематичним тачкама који такав један однос обремењују. Македонски и српски народ (не говорим о политици) имају добар однос и поред многих отворених питања, али оваквим писањем он се непотребно нарушава, на штету и једних и других. Овај напис је покушај да се деликатност тих односа сачува и унапреди.

 

Радослав Малеш (Блажевски),

катихета, истраживач македонске историје и блогер.